Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Zahvaljujući saradnji između Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i „Northeastern University”, prvi put u životu imam priliku da budem u SAD-u. Boravim u Bostonu, najvećem i glavnom gradu savezne države Masačusets. Kao i mnogi drugi, Ameriku sam „upoznavao” putem filmova, medija i tuđih iskustava. Ipak poseta je najbolji način za sticanje neposrednog utiska.
Masačusets je država koja ima nepunih 6,9 miliona stanovnika (gotovo identično kao Srbija) i čiji je bruto domaći proizvod 2021. godine iznosio oko 636 milijardi dolara (što je oko 10 puta više od BDP-a Srbije). U 2021. godini je sa oko 92.000 dolara BDP-a po stanovniku je bila za više od 10 puta ekonomski razvijenija od Srbije (8.800 dolara po stanovniku), dok je u SAD rangirana na visokom šestom mestu.
Na bazi svakodnevnih aktivnosti, kao i razgovora sa kolegama, profesorima sa „Northeastern”-a, stekao sam prve impresije. Najpre, mnogo pažnje se polaže na ekologizaciju i digitalizaciju. Velika je zastupljenost električnih automobila i onih na hibridni pogon, kao i proizvoda dobijenih pomoću sirovina iz reciklažnog procesa. Ima dosta zelenih površina i sve je savršeno čisto. Sve je maksimalno digitalizovano – potrebno je imati kod sebe samo mobilni telefon sa instaliranim savremenim aplikacijama. Na taj način se obavlja većina plaćanja na terminalima (klasične kase na kojima rade ljudi su retkost).
Interesantno je i to što ovde ne postoji porez na dodatu vrednost, već klasičan porez na promet koji se u određenom procentu dodaje na cenu proizvoda. Specifičnost je u tome što su cene koje se mogu videti iskazane bez tog nameta. On se uračunava i naplaćuje tek kada stigne konačni račun (recimo u restoranu). Na taj način se postiže sledeće: potrošač uvek ima u vidu i svestan je koliko stvarno plaća za konkretan proizvod, a koliko odlazi na poreze. Kada cena poraste, kupac uvek zna da li je to zbog viših nameta ili stvarnog poskupljenja. U pitanju je svojevrstan kontrolni mehanizam, kako porezi ne bi mogli da se povećavaju neprimećeno i kako bi ljudi uvek imali na umu koliko plaćaju državu (i šta bi zauzvrat od nje mogli da očekuju za taj novac).
Glavne teme u medijima su iz oblasti ekonomije: rastuća inflacija, pad životnog standarda, neizvesnost u pogledu povećanja kamatnih stopa, briga za radna mesta. Pogoršanje ekonomskih prilika sredstva informisanja povezuju sa situacijom u Ukrajini (za šta se „na sva zvona” krivi Rusija). Pri tome, ne pridaje se značaj činjenici da je, usled borbe sa korona virusom, naštampana nezapamćena količina dolara i da bi to mogao biti jedan od uzroka(?)
Ljudi se ne bave „velikim” temama, već su vrlo konkretni, praktični i lokalno orijentisani. Model ponašanja i delovanja bi se mogao svesti na – „šta ja/moja porodica i moja ulica imamo od toga”, „ko će to da uradi” i „ko će to da plati”. Nema suvišnih i praznih priča, kao ni pojedinaca koji ne doprinose, a plaćeni su. U svakoj situaciji se primećuje sameravanje troškova i koristi. Deluje mi da je takav pristup, uz poštovanje institucija i propisa, u osnovi njihovog (ekonomskog) uspeha.
Uz uvažavanje svih razlika, ipak ponešto može da se nauči, usvoji i primeni. Na primer, sami moramo da brinemo o svom okruženju i svom gradu.
I to svi koji u njemu živimo i radimo, nezavisno od toga čime se bavimo i kakva su nam ubeđenja. Ako mi to ne uradimo sami, sigurno je da niko drugi neće.
