Ceo svetski sistem danas ide u pravcu da ga ne smenjuje nešto što je bolje, nego ono što je još gore, zato što u kritici neoliberalizma u celom svetu prednjači desnica.To će biti slučaj i u Srbiji
Zrenjanincu politikologu i aktivisti Miroslavu Samardžiću orijentacija je oduvek bila načelo lingviste i filozofa Noama Čomskog – intelektualac je čovek koji svoje znanje koristi da bi se borio za nešto što smatra pravednim i koji je dužan da govori istinu moćnima. Ko se za tako nešto opredeli, navodi Samardžić, mora unapred znati da će snositi posledice.
Za njega je konsekvenca bila to što gotovo dve decenije nije mogao da dobije posao u Zrenjaninu zbog svog angažovanja osamdesetih godina prošlog veka u borbi za slobodu govora. Nasuprot režimu, Miroslav Samardžić se našao i devedesetih, kada se kao antiratni aktivista zalagao za prava nacionalnih manjina, ali i od dvehiljaditih naovamo. Bavio se kritikom neoliberalizma, između ostalog, i kao jedan od osnivača Zrenjaninskog socijalnog foruma. Svoje razmišljanja i stavove izlaže u medijima koji su spremni da ih objave, kao i na Tviteru. Od pre dva meseca Miroslav Samardžić više nije urednik tribinskog programa Kulturnog centra (KC).
– Nastavio bih da se bavim ovim poslom. Nisam otišao u penziju svojom voljom, nego po sili zakona. Predložio sam da radim još neko vreme, ali Kulturni centar nije prihvatio, mada je to pravno moguće.
Sa kojim idejama ste stupili na mesto urednika programa u Kulturnom centru?
– Zbog aktivnosti u disidentskim grupama u Zrenjaninu sam uspeo da se zaposlim tek 1997. godine u Kulturnom centru, posle smene gradske vlasti. Osnovna stvar kojom sam hteo da se bavim jeste popularizacija nauke i unapređivanje političke kulture, pre svega, u lokalnoj sredini. U KC- u sam organizovao oko 700 tribina, okruglih stolova, konferencija, promocija.
Trudio sam se da osnovna karakteristika gostiju tribina bude kvalifikovanost. Dolazili su intelektualci najrazličitijih ideoloških i političkih orijentacija. Od 2001. do 2012. nisam imao nijedan pokušaj da se onemogući neki program, mada sam dovodio velike ideološke protivnike režima. Recimo, na vlasti su bili ligaši, a na tribinama je gostovao Kosta Čavoški. Kasnije su se prilike pogoršale u tom pogledu.
KC deli sudbinu ostalih javnih institucija, koje su gotovo uništene partijskom upravom i koje jedva da su u stanju da se bave poslovima zbog kojih su osnovane. Osim toga, u zrenjaninskoj kulturi je problem što se značajna sredstva iz budžeta izdvajaju za kulturu, ali produkcija je mizerna u odnosu na uloženo zbog ogromnog broja zaposlenih.
Sa druge strane, sastav zaposlenih sve manje odgovara delatnosti. Za sve programske radnike u kulturi treba uvesti test poznavanja kulture koja se uči u osnovnoj školi, a ko ga ne položi, da dobije otkaz.
Koje teme sa tribina smatrate značajnim, a na koje su sugrađani najviše reagovali?
– Naročito mi je bilo drago što su teme iz filozofije i prirodnih nauka privlačile pažnju publike. Imali smo vrlo posećene cikluse iz astrofizike (saradnja sa Astronomskom opservatorijom u Beogradu). Vremenom se formirala publika koja je bila u stanju da prati predavanja. Ipak, naš svet naročito zanima istorija! Uvek sam vodio računa o tome da govore isključivo kvalifikovani istoričari. Sugrađanin Petar Jakšić je održao petnaestak predavanja (pri čemu je samo dva-tri puta dobio honorar). Sarađivali smo i sa katedrama za istoriju fakulteta u Beogradu i Novom Sadu i sa institutima. I dijaloške tribine su bile zanimljive, na primer, o vojvođanskom pitanju, kada su gostovali Slobodan Antonić i Dimitrije Boarov ili Kosta Čavoški i Jovo Komšić – jedan izraziti protivnik autonomije Vojvodine, a drugi veliki autonomaš.
Međutim, vremenom je interesovanje publike opadalo, što je pokazatelj dekadencije našeg društva koje nije više u stanju da se bavi problemima sa kojima se suočava. Društvo koje nije spremno da uči, nema perspektivu.
Kako ste se zainteresovali za levičarske ideje i aktivizam?
– Potičem iz partizanske porodice. Tri rođena brata moga oca poginula su u partizanima i to je bila neka vrsta moje orijentacije. Pre nego što sam naučio da čitam i pišem, u svojoj porodici sam naučio šta je antifašizam. Osim toga, dosta sam čitao, naročito na fakultetu. Tada su u Beogradu tribine po privatnim stanovima organizovali smenjeni profesori Filozofskog fakulteta i proganjani studenti šezdesetosmaši, a njima sam se i ja priključio. Pisali smo peticije u znak podrške ljudima koji su proganjani zbog tzv. krivičnog dela neprijateljske propagande, odnosno samo zbog toga što su iznosili svoje mišljenje. Onda su nas 1984. sve pohapsili. Krajem osamdesetih počelo je da se slobodno govori i u javnim institucijama. Zbog tih aktivnosti sam 17 godina ostao nezaposlen i sada sam u penziju otišao sa 23 godine radnog staža. To je cena koja se plaća, ali drugi ljudi su prošli mnogo gore od mene – profesor hemije iz Zrenjanina Milorad Novaković je zbog izraženog mišljenja ležao u Sremskoj Mitrovici četiri godine. On je životinjski proganjan do kraja života.
Kako biste uporedili naredna razdoblja, kada ste se više bavili manjinskim, ekonomskim i socijalnim pravima?
– Milošević je bio autoritarni vladar, organizovao je politička ubistva, ali u njegovo vreme je postojao i masovni otpor. I u Zrenjaninu je bio buran politički život.
Posle 2000. godine bavio sam se kritikom neoliberalizma, zato što je petooktobarska vlast nekritički prihvatila ekonomsko-politički koncept, koji je u zemljama istočne Evrope ostavio drastične posledice.
Dok se devedesetih široki krug ljudi politički angažovao, danas je levica kriminalizovana, diskreditovana i sama ima svoje slabosti. Današnji levičari jesu prilično usamljeni, što meni lično ne smeta. Nemam nikakve političke ambicije, niti sam ikada bio kandidat za javnu funkciju. Možda je od značaja činjenica da jedan konzervativni sajt najviše objavljuje moje levičarske tekstove – Nova srpska politička misao. Inače, levičarski pokret ne postoji danas u Srbiji. Malobrojne grupe mladih levih intelektualaca deluju kao nevladine organizacije, ali nemaju uticaj na društvena zbivanja. Srpska politička kultura je desno.
Da li se to pogoršalo devedesetih?
– Nacionalizam je osamdesetih bio prisutan na slavama i u kafanama, ali mene je iznenadila provala nacionalizma krajem osamdesetih. Nisam imao percepciju da je to u društvu toliko snažno prisutno. Borio sam se da Savez komunista (SK) smeni nešto progresivnije, a došlo je ono retrogradnije, i to iz samog SK, što njega teško optužuje. Na primer, Franjo Tuđman je bio partizanski general i general u JNA, Slobodan Milošević je došao iz SK, Šešelj takođe. Mada ceo svetski sistem danas ide u pravcu da ga ne smenjuje nešto što je bolje, već još gore, zato što u kritici neoliberalizma prednjači desnica. To će biti slučaj i u Srbiji. Na internetu ultradesničari dominiraju.
Da li vidite šansu da se u ekološkom pokretu pojave progresivnije ideje?
– Ekološki pokret je u suštini antikapitalistički i značajan je zato što je Srbija danas raj za strane kompanije, kojima vlast omogućava da bez ikakvih ekoloških standarda brutalno uništavaju životnu sredinu u našoj zemlji, pored toga što eksploatišu radnu snagu. Treba videti koji su sistemski uzroci naših nevolja. Životna sredina se zagađuje zbog toga što kapital želi da smanji troškove kako bi povećao profit. Sva zagađenja se mogu izbeći modernom tehnologijom, ali to bi značilo povećanje troškova proizvodnje. Pritom, profit se uglavnom iznosi iz zemlje. Naša država nije na strani ljudi i prirode, nego stranog kapitala, kao njegova produžena ruka. Tu nema razvoja niti perspektive.
Čini se da su građanska udruženja aktivnija, nego stranke i da nestaju gradski odbori stranaka?
– „Građanski preokret” je poslednjih godinu-dve bio najagilniji zato što se pedantno, precizno i stručno bavi ključnim problemima – „Linglongom”, fabrikom vode. Devedesetih su odbori stranaka bili dobro organizovani za naše prilike i u njima je bilo dosta kvalifikovanih ljudi sa značajnim karijerama izvan politike. Danas nema takvih aktera.Sa druge stranke, politički pluralizam je u Srbiji kolabirao zato što jedna stranka ima potpunu dominaciju, što je nezapamćeno od Saveza komunista. Druga stvar su ideološke slabosti opozicije. U svakom slučaju, kome se ovakve stranke ne sviđaju, neka proba da napravi bolje. Delovanje političke partije je skupa stvar. To se u političkoj teoriji zove post-demokratija – ne vlada načelo „jedan čovek jedan glas”, nego „jedan dolar jedan glas”.
Kako Vam Zrenjanin danas izgleda?
– Tužno. Dok sam kao student u šest sati išao na autobus za Beograd, nisi mogao da pređeš ulicu od automobila i autobusa koji su radnike prevozili na posao. A danas je Zrenjanin sumoran grad u kojem se malo šta dešava, što meni u ovim godinama lično ne smeta, odgovara mi da se šetam i nikoga ne sretnem na ulici, ali to nema perspektivu.
INDIREKTNA KONTROLA RADA
Period od 2001. do 2012. bio je najplodniji za tribinski program Kulturnog centra, ističe Samardžić.
– Imali smo uređivačku autonomiju. Dobijali smo skromna finansijska sredstva, ali nekoliko puta godišnje, što smo raspoređivali na programe. Stvari se menjaju od 2012. i uvođenja novih pravila u budžetskom sistemu usled čega javne ustanove gube finansijsku autonomiju. Programe smo morali da organizujemo tako da je za svaku održanu tribinu opština naknadno vršila transfer sredstava, pri čemu se nekada na honorar čekalo šest meseci. Tako je uvedena indirektna kontrola rada. Nikada nismo znali da li će i kada honorar biti plaćen.
