Morale su da se dogode tri stvari, pa da primetim lepotu zdanja pored kojeg skoro svakodnevno prolazim. Najpre, fotografija Tibora Arve, potom ograda kojom se zabranjuje prolazak pored zgrade a potom i to da me Branka odvede u „Bridž” na kafu jednim lepim povodom – i sve mi je to skrenulo pažnju na zgradu u kojoj se nalazi Elektrotehnička i građevinska škola „Nikola Tesla”, zapravo onaj njen oronuli deo sa čijeg krova padaju lutke, pa prolazak Subotićevom i sa begejske (jezerske) strane gde je glavni ulaz nije dozvoljen.
Zgrada nekadašnje Muške građanske osnovne škole podignuta je 1882. godine u duhu akademizma sa elementima renesansne palate, sa zgradom nekadašnje Trgovačke akademije, koja je podignuta deset godina kasnije, čini jedinstven kompleks. Monumentalna, jednostavna i raskošna, rustična i savremena sa grafitima – crtežima, jednim delom obnovljena, drugim ne, zgrada je značajan kulturni objekat našeg grada. Ali, prozori… Ili prozorski otvori, završeni polukružno, između crteži, prelepi i tako oštećeni…
Samo treba podići pogled i pred vama se otvaraju svi prozori ovog grada. I ne samo oni. Toliko simbola, ukrasa graditeljstva ostalog iz vremena Marije Terezije, rođene pre 300 godina. I prozora novih, onih koji nam daju svetlost, i onih, koji nam otkrivaju nove vidike…
Prozori, pendžeri, kibic fensteri ili prozori za šacovanje kroz koje se moglo videti više nego kroz običan prozor jer su bili istureni na kućama… Ima svega u našem prelepom gradu. I treba ih videti, i uživati u njima dok ih vreme i naša nebriga ne unište. Kao i mnogo toga za čim sada žalimo, a o čemu pišemo i mi, i drugi gradski portali kao što je „Zrenjanin grad u ravnici” koji baš ume da pronađe stare razglednice, fotografije grada i i da izazove sentiment.
Znam da ima i onih koji kažu – čemu žal za starim gradom. Valjda zato što je sve to jedna celina, što smo to i mi, zato što je u njemu bilo i ima toliko lepote…Vremenu pre nas. I vremenu koje će doći…
