Zrenjaninci svakodnevno prolaze pored zgrade u Ulici kralja Aleksandra prvog Karađorđevića broj 21 u kojoj se danas nalazi prodavnica nameštaja „Simpo” Vranje. Zastanu, pogledaju izlog, cene i modele. Stariji setno evociraju uspomene na dane kada se tu nalazio salon koji je držala porodica Bence. Fabrika je postojala do 1946. godine, kada je proizvodnju nameštaja godinu dana kasnije preuzelo preduzeće „Žarko Zrenjanin” (koja je ugašena 2003).
Na istorijat, uspone i padove koje je porodica Bence imala ukazao nam je Dejan Vorgić, kustos i istoričar umetnosti u Narodnom muzeju. On nam je pričao o ovoj fabrici čije je ime bilo poznato u Evropi i svetu.
ANTONOV POČETAK
– Rodonačelnik porodice i osnivač industrije je Anton Bence (1838-1916) koji je nakon osnovne škole 1849. upisao bečkerečku gimnaziju. Po završetku dva razreda posvetio se izučavanju tapetarskog zanata. U potrazi za znanjem, putovao je i radio u Švajcarskoj i Francuskoj, a jedno vreme boravio je u Beču. Nakon više godina vratio se u Veliki Bečkerek sa 80 forinti u džepu i 1861. otvorio je tapetarsku radionicu. Tri godine kasnije proširio je delatnost i pokrenuo trgovinu nameštaja u Čokrljanovoj kući u glavnoj ulici – objašnjava Dejan Vorgić.
On podseća da se u jednom oglasu povodom izdavanja stana iz 1872, prvi put pominje Trgovina nameštajem „Antona Bencea u Gradnuličkoj ulici” (danas Cara Dušana br. 25). Anton je 1877. registrovao svoju zanatsku radnju za tapetarske i stolarske poslove i sve više se orijentiše ka proizvodnji nameštaja. Budući da su pravljeni i sanduci za sahranjivanje, sledeći korak bio je osnivanje Prvog velikobečkerečkog pogrebnog zavoda, koji je registrovan 1887. godine.
– Sin Antona Bencea, Mikša (1868-1949) je nakon tri razreda gimnazije i učenja zanata kod roditelja otišao na usavršavanje u Beč. Posle nesreće koja je zadesila njegovog oca, kada je pri radu izgubio desnu ruku, Mikša je 1888. pozvan da se vrati u Veliki Bečkerek da bi pomogao Antonu u vođenju radnje i manufakture nameštaja. Sa iskustvom stečenim u inostranstvu, Mikša je preuzeo inicijativu za unapređenje i proširenje radionice. Godine 1893. manufaktura je prerasla u fabriku „Anton Bence i sin” – ispričao je zrenjaninski istoričar umetnosti.
FABRIKA NA GLASU
Koliko je ova velikobečkerečka fabrika bila na glasu svedoči i podatak da je 1898. uvrštena među dvadeset najznačajnijih ugarskih tvornica nameštaja. Tada je upošljavala samo 42 radnika. Vorgić napominje da je Mikša 1908. godine kupio zgradu u glavnoj ulici (danas Ulica kralja Aleksandra prvog Karađorđevića 21).
– Na njenom mestu godinu dana kasnije podigao je modernu jednospratnicu izvedenu u maniru istoricizma i secesije. Nakon završetka izgradnje, tu su, osim izložbenog salona bili smešteni prodavnica, stovarište, sedište pogrebnog zavoda, tapetarsko odeljenje, radionice za reparaturu i stakloreznica. Kapaciteti tvornice nameštaja u Ulici cara Dušana postali su vremenom nepodesni i premali, pa je 1909. kupio staru zgradu kraj Begeja (danas Obala pionira br. 6), koja je ubrzo adaptirana za potrebe kompanije.
Vremenom je proširen kapacitet fabrike i asortiman proizvoda. Doveo je porodicu sa iskustvom rada u jednoj češkoj fabrici. Ona je preuzela tehničko upravljanje. Tako je osnovana prva Mađarska fabrika žaluzina i roletni. Funkcionisala je kao poseban sektor u okviru preduzeća i do 1910. je zapošljavala više od 30 radnika – rekao je Vorgić.
Kako je vreme prolazilo rasla je slava i ugled, a domaća fabrika počela je da dobija nagrade i priznanja. Prema rečima našeg sagovrnika, izložbenu premijeru „Anton Bence i sin” imali su na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti 1896, gde su nagrađeni medaljom. Na Privrednoj izložbi u Velikom Bečkereku pojavili su se 1902. U doba najvećeg prosperiteta „Benceovi” proizvodi na prelomu vekova osvajaju celo područje Ugarske. Nameštaj, drveni i metalni sanduci počeli su da se izvoze u Trst, Krakov, Lavov i Carigrad.
Vorgić je istakao da je početkom Prvog svetskog rata, počeo krizni period. Tokom 1916. umro je Anton Bence, što je još jedan udarac za fabriku. Uprkos izazovima, naslednici nisu dopustili da očevina propadne, već su se trudili da to bogatstvo, slavu i uspeh sačuvaju.
NASLEDNICI OČUVALI PROIZVODNJU
– Trojica Mikšinih sinova su svoju sudbinu vezali za fabriku nameštaja. Najstariji Anton (1896 -1964), nakon završenog stolarskog zanata, radio je kao kontrolor i u administraciji. Prokurista je postao 1929, a naredne godine izabran je za gradskog odbornika u novoj Opštinskoj upravi. Drugi sin, Zoltan (1902 -1986), ostavio je izuzetno snažan pečat na funkcionisanje tvornice. Nakon okončanog izučavanja zanata i Gimnazije 1920, otisnuo se na studije u Umetničko-zanatsku školu u Štutgartu (Nemačka). Školovanje je privremeno napustio 1925. kako bi reorganizovao fabriku koja je u to vreme plasirala robu samo u gradu i okolini. Sa sobom je poveo više stručnih radnika i pomoćnika. Zoltan je tada pravio planove, savetovao oca, crtao nove modele nameštaja. Uveo je serijsku proizvodnju nameštaja.
Po završetku studija Zoltan se vratio u Veliki Bečkerek sa diplomom arhitekte za unutrašnje uređenje, a 1927. preuzeo je ulogu tehničkog upravnika. Proizvodnja se potom širi, a plasman robe ponovo izlazi van lokalnih okvira i pored svetske ekonomske krize – podsetio je Dejan Vorgić i dodao da se najmlađi sin, Atila (1906 -1971), nakon završene gimnazije 1922. godine otisnuo na studije ekonomije u Nirnbergu, a kasnije se uključio u rad fabrike i preuzeo komercijalu.
POČETAK KRAHA…
I kada su preduzeće preuzeli Mikšini naslednici, nagrade i priznanja nisu izostali. „Bence i sin” su juna 1925. godine učestvovali na Izložbi povodom Petog sleta sokolske Banatske župe u Velikom Bečkereku. Potom su se 1931. predstavili na Privrednoj izložbi u organizaciji Banatske trgovačko-industrijske i zanatske komore. Na industrijskoj izložbi „Građevina i moderni domovi” u Londonu osvojili su Gran pri medalju. Iz Pariza je stigla zlatna medalja (Ville de Paris), a iz Brisela počasni krst. Ove nagrade, istakao je Vorgić, značajno su pokazale da „Anton Bence i sin” mogu po kvalitetu proizvoda da konkurišu ozbiljnim evropskim proizvođačima. Od sredine dvadesetih godina 20. veka, primetno je da su pokušali da osvoje i tržište Beograda.
Kako je naš sagovornik objasnio, najznačajnije priznanje stiglo je 1936. kada je Mikša Bence odlikovan ukazom Kraljevskog namesništva Ordenom Svetog Save četvrtog reda, što se smatra krunom višedecenijskog uspešnog upravljanja fabrikom. Iste godine pokazali su visoku društvenu odgovornost i donirali, u ono vreme, značajnih 3.000 dinara za podizanje Doma Crvenog krsta.
– Potom je usledio miran i produktivan period koji je prekinut početkom Drugog svetskog rata. U tom periodu brojni radnici su aktivno učestvovali u borbi protiv okupatora, a petorica su dali i živote za slobodu. Fabrika je smanjenog kapaciteta i oštećenih pogona dočekala kraja rata. Pred Okružnim sudom u Petrovgradu 1946. godine Mikša Bence osuđen je na konfiskaciju imovine i gubitak nacionalne časti na pet godina zbog ekonomske saradnje sa fašističkim okupatorom. Na teret mu se stavljalo i to što je tokom rata fabrika bila u funkciji i što je neprijatelju i građanima isporučivan nameštaj i druga roba. Pre isteka kazne, Mikša je preminuo u dubokoj starosti 1949. godine – završio je Dejan Vorgić.
Miroslava Malbaški Foto: Narodni muzej Zrenjanin & arhiva Tibora Bencea
