Prošle nedelje, baš kad su udarile vrućinčine, reših ja da kupim čarape. Naravno, zna se gde se čarape, sokne, zokne, dokolenice i tako to kupuju – u „Udarnikovoj”, jedinoj preostaloj, prodavnici čarapa u Petra Bojovića. Kad tamo, vidim neka gužva. Da nije neki protest, šta li bi to moglo da bude.
Kad tamo…
Grupa Beograđana se vraćala sa izleta, pa su malo skrenuli sa trase do našeg grada ne bi li se snabdeli čarapama po najnižim cenama u zemlji. Prodavac Ljubomir Milosavljev ne zna kud će pre. Svi bi da ovde šopinguju, ne biraju Beograđani da li je to čarapa za zimu ili za leto. Prodavac im kaže da je to roba sa zaliha, ali da su čarape urađene od kvalitetnog prediva, rok neograničen. Na nekima od artikala oznake još iz bivše Jugoslavije, druge su „made in Serbia”, čak iz 1993, najviše onih iz 2008. godine, godinu dana kasnije usledio je stečaj. Vidim, kupci traže najviše pakovanje od pet pari ženskih hulahopki, koštaju oko 200 dinara, ali kupuju i za dečicu. Meni se izvinjavaju, kažu čeka ih autobus, ja kao dobra Zrenjaninka kažem – samo izvolite, imam ja kade. Šta, kade, ima i to negde… Uh. Uglavnom kupih i ja, ali su nestale holakopke u velikom pakovanju u boji kože. I nema ih više. Pa budi onda gostoljubiv. Ma, ne marim.
Čarape iz Fabrike „Udarnik” u Carice Milice, osvajale su „zlatne košute” na sajmovima. Bio je to brend domaće industrije – samo se to tada nije tako zvalo.
Prva fabrika čarapa osnovana je 1919. godine kao Prva torontalska predionica vune i tvornica čarapa Antona Kelera. Godine 1962. imala je 358 zaposlenih radnika, a 1963. godine u glavnoj ulici otvorena je moderna prodavnica čarapa.
Radilo se u „Udarniku” udarnički, u smenama. I nije bilo lako. U farbarnici sve puno isparenja, u šivačnici žene sagnute nad mašinama, kontrola ispravnosti proizvoda stalna.
I nema više. Ili, ima dok traju zalihe čarapa. Zaliha izgubljenih snova imamo na pretek.
