Narodna nošnja Rumuna u Vojvodini naziv je izložbe iz digitalnog fonda Zavoda za kulturu vojvođnskih Rumuna, koja je nedavno bila postavljena u Kulturnom centru Zrenjanina. Slike, originalni delovi rumunske nošnje iz različitih istorijskih perioda i njeni prikazi na lutkama, posuđe, predmeti koji su se upotrebljavali u domćinstvima pre više od stotinu godina, tkanine svedoci su bogate tradicije.
Na otvaranju izložbe predstavljena je i rumunska kuhinja, a prednjačio je kolač koji je za ovu priliku umesila Vioara Subu iz Ečke. Ona je sa mnogo ljubavi govorila o rumunskom kulturnom nasleđu kao čuvaru identiteta tog naroda na ovim prostorima. Izložene su i fotografije rumunskih nošnji iz Malog Torka, Velikog Torka, Ečke, Jankov Mosta, Sutjeske, Nikolinaca, Banatskog Novog Sela, Glogonja, Dolova, Lokvi, Kuštilja, Uzdina, Ruskog Sela, Kleka i Ovče. Organizator postavke bio je Zavod za kulturu vojvođnskih Rumuna, u saradnji sa Kulturnim centrom, voditeljka Akica Dostanić.
– Narodna nošnja je jedna od kulturnih formi svakog naroda, deo istorije i postojanja nacije – rekla je Kamelija Bugar iz Zavoda za kulturu vojvođanskih Rumuna. – U slučaju Rumuna, narodna nošnja je jedna od prekretnica kada je u pitanju identitet kulturnih vrednosti. Kreiranje nošnje počelo je od sirovina proizvedenih u seoskim domaćinstvima, ali je vremenom evaulirala, što danas predstavlja istinsko majstorstvo, kako u proizvodnji, tako i u tkanim vezovima.
Stoga je ideja bila podsećanje kako je narodna nošnja Rumuna izgledala nekada i kakva je danas. Da bi se cilj ostvario nisu zaslužni samo poslenici Zavoda, već i brojni saradnici koji su istražili kovčege svojih baka i prabaka i predstavili veru naroda i ljubav prema svemu što je lepo, čisto i uzbudljivo. Neke od ovih nošnji i predmeta ne nalaze se samo po škrinjama i kovčezima vojvođanskih Rumuna i ne predstavljaju samo eksponate iz prošlosti, već i svakodnevicu življenja, posebno o verskim praznicima, venčanjima i porodičnim okupljanjima…
O značaju etno nasleđa, posebno ovog koje je sačuvano i na fotografijama, govorio i direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Rumuna Todor Ursu, koji je otvorio izložbu, dok je pomoćnik direktora Kulturnog centra Zrenjanina Vladimir Đurić podsetio na multietničnost, multikulturlnost i multikonfesionalnost naše sredine i višedecenijsku saradnju ustanove u kojoj je zaposlen radi predstavljanja i promociji ovog bogatstva u celini.
– Ovde su izložene sjajne fotografije narodnih nošnji Rumuna iz celog Banata. – reko je Todor Ursu. – Osim toga, imamo drage gošće iz Torka, Uzdina i iz Ečke koje su nam donele nošnje da bismo mogli da ih vidimo i uživo. Smatramo da je to deo naše tradicije, našeg kulturnog nasleđa, ali i deo naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Dojna Bute iz Udruženja žena „Banaćanke” iz Torka, naivna slikarka Ileana Oalđe iz Uzdina i Vioara Subu iz Ečke predstavile su eksponate iz sela u kojima žive. To bogastvo je sačinjeno od veoma sličnog i vrlo različitog. U Vojvodini je 28 naroda i nacinalnih manjina, odnosno etničkih grupa, osam religija i više od dvadeset jezika…
Otvaranje izložbe su obogatili poletnim pesmama članovi Gradskog dečjeg hora Kulturnog centra Zrenjanina kojim diriguje mr Senka Milisavljević. Ovaj hor je proglašen za najbolji i za Apsolutnog pobednika 8. regionalnog festivala horova dece i mladih FEDEHO 2019, održaanog od 15. do 18. maja, u Dečjem kulturom centru Beograda, u konkurenciji 20 horova.
UNIKATI
– Ponosimo se našom narodnom nošnjojm, sve su rađene ručno, čak se i platno kod nas nekada tkalo, pa tek onda vezlo – priča Ileana Oalđo. – Odeća je različita za devojčice, devojke, verenice, udate žene, babe… I svaka je različita, od natikača, do marame, svaka je unikat, sa različitim šarama. Sve su jako bogate narodnim šarama, imamo lepe, otvorene boje, mi u Uzdinu posebno volimo šareno. Ovde su lutke za koje šijem nošnje od 1987. godine. To je ono čega se sećam iz detinjstva, deca na ljuljašci, krštenje, prelo, svadba…
ŠARENO NA RADOST
Rumunska narodna nošnja je šarena, poput šara na leptirima, boje su jasne i izrazito naglašene, motivi razigrani, na radost. To je još upečatljivije na belom tkanom platnu. Takva je i obuća, prijatna za nošenje, najčešće sa motivima cveća. Jedne takve, šarene, poput cvetova u bašti u kojoj smo sedeli jednog letnjeg popodneva, kakve već dugo čuvam, poklonila mi je u nekadašnjim Begejcima – Torku mama moje drugarice Ileane Ursu kod koje sam odlazila sa koleginicama iz redakcije lista „Zrenjanin” i u čijoj je kući bilo uvek dovoljno prostora, gostoprimstva i topline za prijatelje, ali i za putnike namernike. I to je karakteristika naših prijatelja Rumuna koje krasi i smisao za humor, radinost i toleranciju.
