On, već godinama, sedi u Svetosavskoj ulici, ispred crkve Uspenja Bogorodice. Sedi, onako zarastao u bradu, i zimi, i leti. I kada padaju kiše. Pored njega je kutija – ko hoće, ubaci prilog u nju, pa Zlatoje Dujin, veteran novih ratova, koji je 1992. godine proveo 39 dana u logoru u Hrvatskoj, u Okučanima, ima bar za kiflu. On je oslobođen u jednoj razmeni i vratio se u Novo Miloševo. Prazna kuća. Na internetu čitam: još pre rata, u saobraćajnoj nesreći poginuli su mu supruga i dete. Nesreća sa nesrećom ide.
Zlatoje sada ima 61 godinu, a kada je imao 47, počeo je da peške prelazi put do Ostroga i nazad. To ga je ispunjavalo mirom i spokojem. Ali, stigle su godine, i zdravlje je sve gore. Sedi na kamenu, a ispod je neki karon. Kaže, tako mu je lakše. Gledam u kutiju, u njoj uglavnom metalni novac: – Još malo, pa ću imati da kupim kroasan sa viršlom.
Danju je tu, ispred crkve, a noću u napuštenoj kući ispod jednog od zrenjaninskih mostova. U njoj ima krevet, u koji zimi leže obučen, i dva rešoa, manji i veći, kako sam kaže. Od socijalne pomoći ne može da živi, borci se zaboravljaju u miru, kaže, pa je tu, gde je. Noge ga više ne služe, kolena ukočena, jedva vidi, kaže – „ratna uspomena od ujki”.
Pokojni paroh Velimir Mundžić često je znao da ga pozove na ručak: – Hajde, Zlatoje, vreme je da ručamo. Dok je mogao, čistio je u porti sneg, skupljao lišće… Sada sedi, nikome ne smeta…
Dobri su ljudi u Zrenjaninu, kaže, neko i ne ubaci novac, ali mu se javi, popričaju, žurno odlaze. Zna da ljudi nemaju para i da oni, koji uglavnom i prolaze ovom ulicom, ne mogu svaki dan da spuste prilog u kutiju. Posebno je zahvalan novinaru Aleksandru Bjelogrliću. I na ljudskoj reči, i na tekstovima u „Zrenjaninu”: – On je pisao o meni, i proverio je sve podatke, i sve je tačno što sam rekao, a on zapisao i novine to objavile…
