Kada se proteklog leta zapalio skoro ceo Peloponez, ekipa vatrogasaca iz Srbije otputovala je u Grčku da pomogne. U timu je bilo 35 ljudi, a među njima i pripadnici zrenjaninskog bataljona – Dejan Kresić i Marko Marioncu. Zajedno sa kolegama nedelju dana gasili su zapaljene šume na ostrvu Evija. Kako kažu naši sugrađani, na granici sa Grčkom dočekali su ih oficiri za vezu koji su ih sproveli do broda kojim su prešli na ostrvo.
– Već na autoputu osetili smo dim, a dok smo čekali trajekt počela je jeza da nas hvata od prizora koji smo videli. Iako je ostvro znatno udaljeno od kopna, osetili smo smog i paljevinu. Trajekti koji su došli po vatrogasce dovozili su sa ostvra evakuisane stanovnike. Bila je noć, a u daljini se videla vatra– objašnjava Kresić.
Kada su stigli, malo su se odmorili i nakon par sati ekipa je već bila na pozicijama. Počela je da suzbija jedan od 500 požara koji je u roku od nekoliko dana buknuo u tom delu Grčke.
– Imali smo svoju mehanizaciju kojom smo krčili šumu. Veliku ulogu igrala je i taktika, instrukcije su nam davali nadređeni koji su nas rasporedili nakon kompletnog izviđanja terena – kaže Kresić.
Srpski tim, objašnjavaju naši sugrađani, na teren ide sa kompletnom logistikom. Ovoga puta imali su tri vozila, auto-cisterne, hranu, vreće za spavanje i svu ostalu potrebnu opremu. Zbog toga u ključnim trenucima ni od koga ne zavise. Raspoređeni u šumi bili su spremni da tamo i prenoće.
– Ostale grupe su se, kada padne mrak, vraćale u hotele, a mi smo prvi ostajali 24 sata. To su krunski požari gde se žar prebacuje sa krošnje na krošnju te je važno raditi i noću kako se stihija ne bi dalje širila. Jer ako se vatra proširi, ponovo bismo morali da krčimo šumu i sve iznova radimo – napominje Dejan Kresić.
Da bi u odbrani bili najefikasniji, podelili su se u dve ekipe. Prvo veče, ističe, samo da bi se sačuvali od vatrene stihije potrošili su čak 70 tona vode.
NEPREDVIDIVE VARNICE
Prva tri dana boravka na Eviji bila su najteža. Kako opisuju, od dima se sunce nije videlo.
– Smeštaj u kojem smo boravili bio je na 100 metara od mora, a mi to prvih dana nismo ni znali. Dolazili smo kasno uveče, par sati spavali i u četiri ujutro se vraćali na pozicije. Mrak je bio kada smo polazili da gasimo, a i u povratku – ukazuje Kresić.
Plamen je bio visok i do 20 metara, sećaju se Zrenjaninci. U početku je vetar pravio problem, jer je znao da odnese varnicu i do 100 metara iza njih – kako dune, žar se prenese i na novom mestu počinje da gori.
Prema rečima Marioncua, cilj je bio lokalizovati požar i ne dozvoliti mu da se širi dalje. Zbog toga se motornim testerama krči šuma i pravi protivpožarni sektor iz kojeg se vodi borba protiv vatre.
– Problem je ako varnica padne na deo šume kojem ne možete da priđete, a znate da su u blizini sela koja su u opasnosti. Zbog toga je važna taktika gašenja koja će suzbiti stihiju pre nego što se raširi – kaže Marioncu.
Opasnost su i naslage suvih iglica i granja koji se talože prilikom obnavljanja šume. Može da se desi i da se niz brdo skotrlja vreo kamen koji širi vatru.
– Borove iglice kad padaju godinama stvaraju tepih debljine 30 do 40 santimetara. To je sve suvo, pa lako plane – nadovezuje se Kresić.
VATROGASNA PRUGA
Zbog specifičnosti četinara i uljanih elemenata u maslinjacima vatra se lakše širila. Već na 50 metara od požara toplota je bila neizdrživa, a nije bilo moguće prići bliže zbog velike količine smole, a iskre su padale po vatrogascima.
– U tim momentima nema mesta za strah, mi smo tamo da uradimo posao i tada jedino razmišljamo kako da zaustavimo stihiju i izborimo se sa prirodom. Ne bih mogao da odvojim neki posebno težak trenutak, jer je svaki dan bio drugačiji – kaže Marioncu.
Najčešće tegobe koje su snašle vatrogasce, bile su posledica dehidratacije, a od povreda sitne opekotine i uganuća zbog nepristupačnosti terena. Na sreću, niko nije ozbiljnije povređen.
– Imao sam problem sa očima, jer mi je jak vetar uneo žar u masku iako sam imao svu zaštitnu opremu. Medicinska ekipa je bila tu i nevolju je brzo sanirala. Ubrzo je sve bilo u redu, to su stvari koje se dešavaju – ističe Marioncu.
Kako kaže Dejan Kresić, kroz presušeni potok su, zajedno sa Grcima, napravili put za izvlačenje, tzv. „vatrogasnu prugu” kroz koju se prostiralo oko 800 metara creva.
Meštani okolnih sela tuda su dolazili i donosili im darove, prisećaju se zrenjaninski vatrogasci. Ostrvljani nisu imali mnogo opreme, ali su bili jako snalažljivi. Pošto nije bilo moguće da se velike cisterne popnu uz strme šumske puteve, srpska vozila su dovitljivo ubacili u kiper. Svoja su, uz pomoć bureta i pumpe, prilagođavali za gašenje, objašnjava Kresić.
Starešina sela srpskoj ekipi je poklonila ikonu Bogorodice sa ručnom posvetom. Nju je primio zamenik načelnika uprave vatrogasno-spasilačke jedinice Vlado Plemić.
Jovana Šormaz Foto: Lična arhiva
NEMA STRAHA
Kako kažu naši sagovornici, njihove porodice su uvek zabrinute kada oni kreću na teren, ali su svesni da je opasnost deo njihovog poziva. Vatrogasci razumeju strepnje članova porodice, ali znaju svoje mogućnosti, veruju pretpostavljenima i ne izazivaju sudbinu.
– Ne upadamo u probleme, ali u pojedinim situacijama moramo da razikujemo. Non-stop smo na radio vezama, pratimo se, znamo ko je gde u svakom momentu i nema greške. Zbog toga nema ni straha – zaključuje Kresić.
