(533) Obračunavanje naknade za obradu kredita
dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Prilikom obrade kreditnog zahteva banke klijentima zaračunavaju i naplaćuju tzv. naknadu za obradu kreditnog zahteva (disbursement fee). S obzirom da je to deo standardnog „paketa” svih banaka na tržištu, korisnici kredita ovaj namet prihvataju po automatizmu, ne pitajući šta plaćaju.
U skladu sa propisima banka određuje vrstu i visinu troškova i naknada u skladu sa svojom poslovnom politikom. Postavlja se, međutim, jedno drugo pitanje – da li je obrada kredita, onako kako su je banke obračunavale i naplaćivale, u skladu sa dobrom poslovnom praksom.
Iznos provizije (naknade) za obradu kreditnog zahteva se kod nas određuje kao određeni procenat od iznosa kredita koji se ugovara sa korisnikom i banke ga u celosti naplaćuju i pre početka otplate kredita. Najčešće je taj procenat iznosio od jedan do dva odsto. Već ovo je nelogično. Naime, cenu kredita bi trebalo da odražava nominalna kamatna stopa, a naknade i drugi nameti ne bi trebalo da služe bankama kao dodatni izvor prihoda u domenu kreditnog poslovanja. Naknade i drugi troškovi koje banke naplaćuju klijentima trebalo bi da odražavaju stvarne troškove koje banka ima prilikom uspostavljanja i trajanja ugovornog odnosa sa klijentom.
Naknada za obradu kreditnog zahteva, izražena kao procenat od odobrenog kredita, to svakako nije. Pretpostavimo da banka naplaćuje pomenutu naknadu (proviziju) u iznosu od jedan odsto od vrednosti kredita. Pri tome, jedan klijent ugovara sa bankom stambeni kredit u iznosu od 20 hiljada evra, a drugi klijent isti takav kredit u iznosu od 60 hiljada evra. Banka će od prvog klijenta naplatiti 200 evra, a od drugog 600 evra na ime naknade za obradu kredita. Ovo u najmanju ruku nije logično, pošto banka obavljaju potpuno iste poslovne operacije angažuje iste resurse. Banke, dakle, teško mogu da dovedu u vezu bilo koji iznos naknade (provizije) koji na ovaj način naplaćuju sa realnim troškovima koje imaju u vezi sa kreditnim poslom, a koji već nisu sadržani u visini kamate. Drugi, daleko veći, problem je to što ne postoji razumno objašnjenje kako za isti posao banka naplaćuje različite iznose. Ukoliko propisi to dozvoljavaju i ukoliko se ugovorne strane (banka i klijent) čak i dogovore da korisnik kredita plaća naknadu za obradu kreditnog zahteva, onda bi je barem trebalo određivati u fiksnom iznosu nezavisno od iznosa kredita, a nikako kao procentualni deo vrednosti kredita. Dokle god je ova vrsta troška, koji banke nameću klijentima, izražena kao procenat iznosa kredita ona nije adekvatna, jer ne odražava stvarne troškove koje banka ima po osnovu usluge koju pruža i praktično predstavlja „dopunu” kamatne stope, čime se trošak kredita znatno uvećava.
