Na pitanje šta će fabrika guma „Linglong“ značiti za budžet Grada i da li će preporoditi Banat kao što najavljuje vlast, ekonomski stručnjaci dr Ognjen Radonjić i Milan Ćulibrk su saglasni: jedini benefit za Zrenjanin biće deo prihoda od (većinom prosečnih) zarada radnika i to nikako neće moći da nadomesti devastaciju životne sredine. Ovo je poručeno na tribini „Šta na ekonomskom planu donosi poslovanje sa Kinom“ održanoj 24. februara u hotelu „Vojvodina“. Skup je organizovalo udruženje Građanski preokret, a moderator je bio politikolog Miroslav Samardžić.
– „Linglong” je treća fabrika guma u Srbiji. Jesmo li najbolji na svetu u proizvodnji ili niko drugi neće to da radi – pita se glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN Milan Ćulibrk.
Prema njegovim rečima, iako predstavnici vlasti stalno govore o kineskim investicijama u Srbiji, njih je zapravo samo tri – „Ziđin majning“ u Boru, HBIS grupa u Smederevu i „Linglong“ u Zrenjaninu – dok su ostalo krediti za infrastrukturne projekte. Njih će otplaćivati generacije, upozorava Ćulibrk.
– Trenutna vrednost kineskih zajmova je 1,5 milijardi evra, ali procena je da je vrednost ugovorenih i do 15 milijardi. Kina je preplavila ceo svet svojim kreditima – ističe urednik NIN-a.
Objašnjava da infrastrukturne projekte finansirane iz kineskih zajmova karakterišu netransparentnost, izostanak tendera, uvođenje direktnih pogodbi, zatim angažovanje kineskih firmi i radnika. Pri tome je upitan odabir podizvođača iz Srbije, primećuje Ćulibrk. Među njima je veoma često firma „Inkop“ iz Ćuprije.
– To je poslovna imperija za koju možda niste čuli, ali je najbrže rastuća kompanija u Srbiji čiji su vlasnici Zvonko Veselinović i Milan Radojičić, zaista sposobni biznismeni sa severa Kosova. To su ključni partneri kineskih kompanija na gradnji autoputeva. I u tome verovatno ima razloga zašto se projekti sklapaju sa kineskim bankama i poveravaju kineskim kompanijama. One onda kao vrstu kontrausluge angažuju preduzeća ljudi bliskih vlastima – navodi urednik NIN-a.
Kada je reč o koristima direktnih stranih ulaganja, njih neće biti u slučaju „Linglonga“, „Ziđina“ i „HBIS grupe“, objašnjava profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Ognjen Radonjić.
– Kod kineskih investicija nema domaćih dobavljača niti naprednih tehnologija – ovde se izvozi prljava i zaostala tehnologija. Nema ni integracije u inostrano tržište, oni nas koriste da bi imali bescarinski pristup Evropi. Dakle, taktika naše države jeste „trka ka dnu“. Svodi se na povećanje zaposlenosti, pretežno manuelne, na nisku tehnološku intentenzivnost i ekološku devastaciju – predočava Radonjić.
Ćulibrk navodi da su borski rudnik i smederevska železara pod kineskom upravom za nekoliko godina postali najveći izvoznici Srbije, dok su u državnom vlasništvu duže od decenije beležili gubitke, ali da naša zemlja nema mnogo koristi od toga.
– „Ziđin majningu“ naglo rastu prihodi od prodaje povezanim firmama iz inostranstva – tačnije njihovim kompanijama iz Kine. Pitanje je da li su cene realne ili umanjene da bi se u Srbiji platio manji porez na dobit. Takođe, naša država ima 37 odsto vlasništva rudnika i ima pravo na 37 odsto dobiti, međutim ona je ostala neraspoređena. To su efekti kineskih ulaganja – ističe urednik NIN-a.
Na pitanje jednog Zrenjaninca iz publike da li neka od zemalja iz okruženja ima pozitivno iskustvo sa kineskim investicijama, prof. Ognjen Radonjić je odgovorio „iz topa“ – ne.
Kina je u proteklih 30 godina umngostručila svoj doprinos svetskom privrednom rastu, objašnjava Radonjić. Podseća da je početkom devedesetih godina prošlog veka bruto domaći proizvod po glavi stanovnika Kine bio na nivou Zimbabvea, a danas je to druga ekonomija sveta. Kineski model rasta zasnivao se na depresiranoj ličnoj potrošnji, odnosno nisko plaćenom radu i najvišem opterećenju najsiromašnijih građana, predočio je profesor ekonomije.
Milan Ćulibrk ne dovodi u pitanje to da li treba poslovati sa Kinom, ističući da sa njome sarađuju sve razvijenije zemlje sveta. On smatra da je problem u tome što naša država pristaje na sve uslove koje nam partnerstvo sa ovom azijskom zemljom nameće.
– Zašto nema najavljivane fabrike čipova? Zašto smo od čipova došli do čelika, bakra i guma? Zašto su samo kod nas baš takve tehnologije – pita se urednik NIN-a.
