Nedavno održana izložba Olivere Skoko, istoričarke umetnosti i više kustoskinje „Merak mi je… – Hedonizam u delima zbirke likovne umetnosti Narodnog muzeja Zrenjanin” privukla je pažnju domaće i stručne javnosti. Posebno su bili interesantni prateći programi u kojima su učestvovali brojni gosti. Jedan od njih bio je i Igor Luković, somelijer, vinski sudija, novinar i urednik magazina „Vino & fino”, kome je ovo bila odlična prilika da ponovo dođe u rodni grad.
Kako je ispričao, detinjstvo je proveo u Banatu, Dalmaciji i Toplici. Nakon srednje škole studirao je književnost na Univerzitetu u Novom Sadu, zatim je godinama radio kao novinar i radijski urednik. Karijeru o vinu i gastronomiji započeo je 2003. kao saradnik časopisa „Yellow Cab”, „Gurman”, „Wine Style”, „Gastro svet” i drugih. Trenutno ocenjuje vina na brojnim takmičenjima širom sveta od Atine, Napulja, preko Londona i Tokija, ali i dalje ističe da je Zrenjaninac, Gradnuličanin i Banaćanin.
Sa Igorom Lukovićem razgovarali smo o pozivu somelijera, žiriranju i degustaciji, pisanju, ali i o tome da li je Banat vinska regija.
Na predavanju u Muzeju osvrnuli ste se na vinsku i gastronomsku tradiciju. Koliko su ovakve teme zanimljive i važne?
– Vino i hrana su snažan izraz ne samo podneblja sa kog dolaze, već i svedok istorijskih okolnosti i važan deo kulturnog identiteta jedne regije. Nažalost, u našem društvu vinska i gurmanska kultura se često i dalje posmatraju kao banalna zabava.
Vaš kofer je uvek spreman za putovanja. Koliko, sa druge strane, često boravite u našem gradu?
– Smatram Zrenjanin i dalje svojim gradom, mesto u koje se vraćam, gde dolazim kući na Gradnulicu, kod porodice i prijatelja. Nažalost, obaveze i posao mi ne dozvoljavaju da tu budem dovoljno često. Leti rado provodim vreme kraj Tise, „Dane piva” ne preskačem, kad mogu dolazim na predstave u Pozorište. Ponekad, u Zrenjanin pobegnem da se odmorim, da odigram partiju karata sa kumovima, odem na pecanje ili potrošim veče uz tamburaše.
Koliko su Vam stečena znanja iz književnosti i novinarstva pomogla u poslu?
– Osim neke usputne studentske poezije, nisam se okušao kao pisac. Posle književnosti završio sam specijalističke novinarske studije, gde sam imao sreću da mi predaju Dubravka Valić Nedeljković, Milena Šešić, Teofil Pančić od kojih sam mnogo naučio. Rano sam počeo na radiju, malo na televiziji, u dnevnoj štampi i na kraju sam našao sebe u magazinima, pišuću reportaže, priloge i kolumne. Studije i sve ono što sam pročitao u životu su me opismenili i pomogli da izgradim stil, a praksa u redakcijama formirala me je zanatski. Ne posmatram sebe nimalo kao književnika, već isključivo kao novinara.
Kada se rodila ljubav prema vinu i šta je imalo presudan uticaj?
– Do toga da mi vino postane profesija stigao sam preko gastronomije, odnosno preko ljubavi prema hrani, koju mi je usadila porodica. Moj otac je stalno kuvao. Kraj naše sojenice na Tisi večito se nešto krčkalo i dimilo. Bila je to jednostavna hrana, ali iskrena, pripremljena sa ljubavlju. Moja majka fenomenalno kuva tradicionalnu vojvođansku hranu, a pamtim i miris jela sa šporeta na drva svojih prababa i baba.
Zahvaljujući tome, kao novinar sam počeo da sarađujem sa nekim gastronomskim magazinima, a kroz pisanje o hrani došao sam u kontakt sa vinskom kulturom, zainteresovao se i ušao u taj svet.
Kome su namenjeni tekstovi magazina „Vino & Fino”?
– Trudimo se da se obraćamo što široj publici i da ono što pišemo bude razumljivo i onima koji nisu vinski stručnjaci. Kao urednik ne dozvoljavam da odemo u banalnost. Zato nas mogu da čitaju i vinari, somelijeri, enolozi, ali i obični ljubitelji ovog pića. Teme hrane i vina zanimaju sve širi krug publike, a mi smo tu našli svoje mesto kao medij.
Dosta ljudi i dalje ne zna šta znači biti somelijer. Čime se u suštini bavite?
– U užem smislu posmatrano, somelijer je profesija poznavaoca vina koja je, najčešće, vezana za ugostiteljstvo. Bavimo se nabavkom, čuvanjem, odležavanjem vina, posluživanjem u pravim čašama, na određenoj temperaturi, uparivanjem sa hranom. Iz tog razloga moramo da imamo veoma široko znanje o vinogorjima širom sveta, teroaru, vinarskim praksama, sortama, kao i veštine servisa. Sa druge strane, somelijeri često nisu vezani za ugostiteljstvo, već se bave edukacijom, profesionalnim degustacijama, publicistikom, prodajom i marketingom u vinskom poslu. Iako sam dugo bio na čelu Udruženja somelijera Vojvodine, i sad sam deo SERSA asocijacije i predajem u somelijerskim školama, zapravo nikada nisam bio somelijer u užem smislu, već su mi škole omogućile da uđem u vinski svet i kasnije postanem degustator i vinski kritičar.
Šta Vam predstavlja najveći izazov? Kako se nosite sa brojnim izlagačima koji misle da je njihov proizvod najbolji? Kako se uspostavlja regularnost takmičenja?
– Na ocenjivanjima degustatori nemaju kontakt sa vinarima, ali postoje pritisci jer svako želi što bolji rezultat. Nagrade i medalje su važan alat u marketingu i mogu da pomognu u pozicioniranju na tržištu. Normalno je da vinari ne budu najsrećniji kada im proizvod ne prođe dobro, ali većina njih je spremna da prihvati mišljenje sudija ako je ono utemeljeno i nije maliciozno.
Najveći izazov za vinskog sudiju je da bude konzistentan u ocenama, siguran u svoj sud i da ne dozvoli da na njega utiču spoljni faktori u donošenju odluke. Zato je važno da degustacije budu „na slepo” odnosno, da ocenjivač ne zna koje je vino koje ocenjuje. Takođe, kao i u svakom poslu, ponekad ume da bude veoma naporno probati dnevno između 50 i 100 vina, pa tako danima. To ne znači da smo pijani svakog dana, jer degustatori vina ne piju, već svaki gutljaj „izbace” u poseban sud. Nije sve u ovom poslu samo uživanje i zabava. Takođe, podrazumeva se i odgovornost prema vinaru, koji je u svoj proizvod uložio trud, novac, emocije…
Na koji način se prepoznaje kvalitet pravog, domaćeg vina?
– Faktora je mnogo. Neki su objektivni i lako se utvrde, poput ekstrakta, količine kiselina, kvaliteta tanina, što sve ukazuje i na kvalitet grožđa, posebno kada znate kontekst nekog vina i sorte. Takođe, enološke prakse utiču na kvalitet, način na koji je vino odležalo, kvalitet drvenih sudova koji su upotrebljeni. Ipak, tu je često i ono ne tako lako objašnjivo, dubina i kompleksnost, sklad koji neko vino poseduje, a što može presudno da utiče na njegovu percepciju. Prepoznavati takve stvari nije pitanje nečijeg talenta, već samo vežbe, prakse i metodičnog pristupa.
Vi ste predsednik sudijskog žirija najvećeg regionalnog vinskog takmičenja „Balkan International Wine Competiton”. Koliku odgovornost nosi ta pozicija?
– Dolazak na čelo takvog takmičenja puno znači, pre svega, u smislu priznanja za dosadašnji rad. Iskreno, nisam to očekivao, posebno jer na tom mestu nasleđujem Konstantinosa Lazarakisa, prvog nosioca titule Master of Wine sa prostora cele jugositočne Evrope. To jeste veoma odgovoran posao, jer sad svojim imenom i prezimenom predstavljam celu organizaciju.
Više ne brinem samo o oceni vina, već je važno složiti uzorke na dobar način, organizovati sudijske panele, paziti da ne dođe do greške u rezultatima. Ipak, siguran sam da ću doprineti da sve prođe kako bi trebalo i da još jednom pošaljemo poruku vinskom svetu da se na Balkanu prave neka od najboljih vina sveta.
Da li je Vojvodina (Banat) vinska regija i kakvi su njeni potencijali?
– Vojvodina je veoma važan vinski region, ali je veoma razuđena u smislu podneblja. Zato je podeljena na nekoliko rejona i vinogorja od kojih je fruškogorsko najvažnije i najveće. Što se tiče Banata, u njemu postoje dva: južnobanatski i banatski. Tu je i deo Potiskog koji delimo sa Bačkom. Ipak, ako izuzmemo južni Banat, to su veoma nerazvijeni vinski rejoni. Sa druge strane, duga tradicija u nekim delovima je tu, posebno na peščanim, glinovitim i aluvijalnim zemljištima oko Tamiša i Tise i puno je malih, porodičnih podruma koji se trude da naprave nešto. Važno je u budućnosti odrediti lik tih regiona, odabrati sorte koje daju najbolje rezultate i posvetiti se kvalitetu.
U skoro svakom naseljenom mestu na teritoriji Zrenjanina ljudi imaju vinograde i prave vino. Koliko je ono kvalitetno i da li mogu da svoje proizvode plasiraju na inostrano tržište?
– U najvećoj meri to je veoma mala proizvodnja, tek za sopstvene potrebe ili prodaju na pragu. Iako tu ima nekih vrlo dobrih, u većini slučajeva to su jednostavna, lagana vina, bez potencijala za odležavanje i moram da kažem – veoma često sa manama i greškama poput oksidacije i redukcije. To je sve pitanje znanja, prakse u podrumu i posvećenosti. Takođe, neophodno je prekinuti sa praksama kupovine grožđa u drugim regijama ili zemljama, što se trenutno masovno radi, jer je na taj način nemoguće izgraditi identitet jedne vinske regije. Trenutno, iz okoline Zrenjanina ne dolaze vina konkurentna na tržištu. Naša regija je čak i vinopijama u Srbiji potpuno nepoznata, što ostavlja prostor za ogroman napredak u budućnosti, jer potencijala ima.
Miroslava Malbaški Foto: Martin Candir i privatna arhiva
