Poštovani čitaoci Lista „Zrenjanin”, ne pišem tekstove za naš omiljeni list baš često. Prošli put je to bilo pre malo više od godinu dana kada sam vam preneo svoja iskustva o preležanoj koroni, kao i zahvalnost osoblju Plućne bolnice koji su se borili i izborili za moj život.
Ovoga puta želim da vam prenesem utiske, pre svega o jednom mladom stručnjaku, o jednoj bolesti i o osoblju jednog odeljenja naše Bolnice „Đorđe Joanović”.
Celog svog života sam u sportu, što kao takmičar, pa kao rekreativac, a kasnije i kao međunarodni vaterpolo sudija (što i dan danas radim sa velikim entuzijazmom i zadovoljstvom). Volim gotovo sve sportove i rekreativno se bavim ili sam se bavio brojnim: basket, trčanje, tenis, padel (jedna vrsta tenisa), stoni tenis, plivanje, boks, vožnja bicikla, skijanje… Svaki od tih sportova iziskuje znatan fizički napor, a ja sam bio u stanju da se ponekad na dnevnom nivou posvetim tome i po 3-4 sata.
Pre pet godina primetio sam da se teže krećem i da imam bolove u preponama. U prvo vreme sam zanemarivao te „signale” koje mi je slao organizam. Bolovi su posle sporta bili sve češći i sve jači. Nažalost sreo sam se sa jednom veoma neprijatnom činjenicom – oštećenje oba kuka. To me je odvojilo gotovo od svih sportova, sem plivanja i vožnje bicikla. Iz meseca u mesec moj hod je postajao sve lošiji. Bolovi sve jači i sve češći. Nažalost, oštećenje kukova su jedan od najčešćih problema sa kojima se susreću i mlađi ljudi, sa svojih 30-40 godina. Oni koji imaju ili su imali te probleme dobro znaju o čemu govorim.
NEMINOVNA OPERACIJA
Počeo sam prilično studiozno da se bavim svojim problemom, čitao knjige, gledao operacije kuka na Jutjubu, pratio članke po internetu. Posle prvog pregleda kod specijaliste susreo sam se sa činjenicom da su mi oba kuka za hiruški zahvat… Desni je loš, a levi još lošiji od desnog. Operacija je bila neminovnost. Gotovo svi su mi sugerisali da intervenciju odradim u Beogradu, na Banjici, ili eventualno u Novom Sadu. Maltene da sam bio pred operacijom na Banjici (stavljen sam na listu čekanja), kada mi je jedan slučajan susret sa mojim drugom, hirurgom dr Dušanom Popovim, okrenuo razmišljanja u potpuno drugom smeru.
Požalio sam mu se da moram da operišem kuk, na šta mi je on ispričao priču da je profesor ortopedije u Novom Sadu rekao: „Kada bih ja trebao da operišem kuk, operisao bih ga kod dr Milana Kukića”. Ta rečenica je meni ulila jednu novu nadu, volju i želju, da svoj problem rešim što pre. Milana sam znao još kao dečaka iz kraja.
Zakazao sam pregled kod dr Kukića. Na našem prvom susretu me je „kupio” za ceo život. Sa osmehom koji pleni, rečima koje leče. Pregledao me je i predložio da kuk operišemo po novoj metodi, takozvani „prednji pristup”. Znao sam šta to znači. To je operacija kojom se ne seče ni jedan mišić. Pristao sam istog momenta.
INTERVENCIJA NOVOM METODOM
Operacija je zakazana za 7. septembar. Ja sam zaista u bolnicu otišao sa osmehom i nadom da ću svoj problem rešiti. Pišem vam iz kreveta. Od zahvata je prošlo 10-ak dana. Verovali ili ne, 24 časa posle operacije sam stao na noge, išao na štakama, sve potrebe obavljao samostalno. Posle pet dana sam išao bez ikakvih pomagala. Proces oporavka teče jako dobro i jako brzo. Sve to zahvaljujući dobrom lekarskom timu.
BRIGA Z APACIJENTA
Ova metoda koju primenjuje dr Milan Kukić je poznata u svetu, izuzetno je složena za doktora, kuku se prilazi praktično ispod svih mišića. Po mojim saznanjima, taj „prednji pristup” radi svega nekolicina ortopeda u Srbiji. Proces oporavka je buvalno dva do tri puta brži od klasične intervencije.
Moram da naglasim i izuzetnu brigu svih zaposlenih na odeljenju Ortopedije, zrenjaninske Bolnice. Predvođeni starom gardom lekara, dr Vlada Arbutinov, dr Sekulić i dr Martinov ne treba da brinu za budućnost u ovoj oblasti. Mladi doktori Kukić, Surla, Mihajlov, Bajić, Dragić i Mikalački, na izuzetan način manifestuju moderan pristup kako ortopediji, tako i samim pacijentima. Dr Kukić je za mene dostupan bukvalno 24 časa. Primenjuje sve najnovije medikamente koji doprinose bržem oporavku.
Medicinski tehničari na odeljenju kao i fizijatri su podjednako dobri u svom delu posla i svesrdno pomažu bržem oporavku pacijenata. Posvećeni, vredni, poslu predani, uvek sa osmehom. Možda zvuči apsurdno ali sam ja zaista sa osmehom došao i sa još većim osmehom izašao iz bolnice.
Sledeće nedelje počinjem sa procesom rehabilitacije. Na ovom mestu još jednom želim javno da se zahvalim celom odeljenju Ortopedije, a pre svega dr Milanu Kukiću, vrhunskom stručnjaku i velikom čoveku. Nadam se da će zrenjaninska Bolnica uspeti da prepozna sve njegove i njihove kvalitete, stručnost i posvećenost i da ih zadrži još dugo da rade u Zrenjaninu. Oni su, svi zajedno, jedno blago i Božiji dar koje treba čuvati i sačuvati.
