Odnos života i smrti i njihovih granica večite su teme koje su zaokupljale pažnju brojnih stvaralaca, a samo najveštijima je pošlo za rukom da prodru u skrivene tajne i objedine ovostrano sa onostranim. Doza misterije, mistike, fantastike, irealnosti, kao i paralelni svetovi koji se prepliću u ovakvim delima su neizostavni. Njima se na specifičan način bavi i pisac Miodrag Kajtez (1963), posebno u romanu „Izložba” (2015), eksplicitnoj priči o morfologiji smrti, koja je poslužila Nikoli Zavišiću da je režira i postavi na Dramsku scenu Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Predstava koja nosi naziv „Slika nepoznatog” premijerno je izvedena u subotu, 15. oktobra, kada zrenjaninski teatar obeležava svoj dan.
EKSPERIMENTALNI TEATAR
Prema rečima kritičara, situaciona logika jedne zgrade, koja se od sopstvene entropije brani žrtvujući svoje stanare, u centru je opsesivnih krugova ovog romana i predstave. Zavišić se, radeći na komadu, našao pred velikim izazovom kako da Kajtezovu trostrukost pogleda na svet, što je jedna od najbitnijih odlika romana, prilagodi sceni. Autor to čini putem teme, zatim kroz događaje i likove koji govore o sebi i drugima. Posebno je morao da vodi računa o onome šta pisac želi da poruči. U predstavi se to najbolje vidi kroz jezik koji je razdrobljen, veoma ironičan, na momente čak i posprdan. Da dočara viziju jednog solitera koji se „bori za opstanak” reditelju su pomogli scenografija, kostimi, muzika i prateći dekor. Oko koreografije sa Zavišićem je sarađivala glumica Una Đelošević.
Predstava sama po sebi se može opisati kao eksperimentalna i Zrenjaninci ovako nešto do sada nisu imali prilike da vide. Sve što se dešava pred očima gledalaca odvija se na sceni. Ono što je novo, jeste upotreba video-bima, maketa, dodatnih kamera koje su upotpunile rediteljevu ideju. Publici je možda bilo teže da do kraja proprati samu radnju i shvati o čemu predstava govori.
Hermetična (teška za tumačenje, nejasna) proza jeste prostor u kojem Kajtez „vešto pliva”. Stoga je ovo osnovna odrednica njegovih romana koje se i reditelj držao. Važna odlika Kajtezove poetike je da ne piše da bi zabavio široke narodne mase. Briše granice između živih i mrtvih, realnog i irealnog, prošlog, sadašnjeg i budućeg. Stoga je sve, i kod Kajteza i kod Zavišića, uslovno i ne može se prihvatati zdravo za gotovo. Likovi, takođe, nisu oni sa kojima smo imali priliku da se često sretnemo. Zapravo, kao da su sa one strane života. Zrenjaninski glumci, potpomognuti kolegama gostima, našli su se pred nesvakidašnjim izazovom. Zadatke koje su dobili sproveli su svi do jednog i precizno odgovorili na kompleksnu situaciju koja je bila pred njima.
ZAHTEVNI GLUMAČKI ZADACI
Igora Filipovića publika je upoznala u predstavi „Silvija”, gde je igrao Njujorčanina Grega. Sam komad nije mu dao previše prostora da iskaže svoje vrhunske glumačke mogućnosti. Sada, kao Vladica Perc, mimikom, a pre svega gestikulacijom i govorom, oživeo je ne samo svog junaka, već je uspeo da prikaže i celokupno iščašeno društvo.
Ivan Džudi Đorđević se nakon duže pauze vratio i to na „velika vrata”. Jedini je od aktera kome je reditelj poverio nekoliko rola (S.W.A.T, advokat Grković, narator). On je taj koji glumi, ali i komentariše druge i „ulazi” u svaki od likova. Uspeo je da na najbolji način bude vodič publici kroz, kako je već napomenuto, neprohodan komad. Veliku pomoć dobio je od Jelene Šneblić Živković (S.W.A.T i Vatrometni blejzer). Zajedno čine vezivno tkivo koje spaja i ovako raštrkane svetove. Zvonko Gojković, dugogodišnji član Ansambla, zapamćen je po plejadi komičnih, smotanih, neretko skrajnutih likova, kojima je utisnuo lični pečat. Nikola Zavišić je ovu činjenicu upotrebio i njegov potencijal maksimalno iskoristio. Kao Oktavijan publiku je provocirao lucidnim komentarima i uvlačio je u svoju priču.
U dubini ovaj, s početka pozitivan i naivan lik pokazao je da nije dobronameran i bezazlen. Šta više, ispoljila se i njegova tamna strana, na šta je Gojković više nego dobro odgovorio. Sa druge strane, mnogima nije bio poznat njegov skriveni talenat za muziku, koji je u „Slici nepoznatog” došao do izražaja. Sara Simović (k.g.) kao Aida, Stefan Starčević (k.g.) kao Bobi, Stefan Juanin kao Komša i Miljan Vuković kao Inspektor, uklopili su se u scenski dekor. Prosto, ovim likovima nije dat veći prostor. Juanin i Vuković, koji se najmanje pojavljuje, ni u čemu ne zaostaju za nosećim junacima. Zavišić je radeći „Romea i Juliju” angažovao i Ljubišu Milišića. Njemu je ovog puta dodelio ulogu Radže. Zanimljiv, šaljiv, sa ozbiljnim replikama nije bio previše zahtevan za obrađivanje.
Zrenjanin je „Slikom nepoznatog” dobio jednu novu i sasvim drugačiju predstavu, koja je započela svoj život. Koliko će trajati pokazaće vreme.
