Zrenjanin je glasao. Zahvaljujući i tim gasovima, grad je uhvatio ritam Evrope. Na velikom muzičkom takmičenju „Srbija u ritmu Evrope”, koje je okupilo mlade talente iz 22 grada i opština u Srbiji, naše mlade predstavnice su, prema ocenama stručnog i žirija učesnika, kao i zahvaljujući glasovima publike, pobedile. Vaskrsija Kovačević i Ana Aleksić, devojke čarobnog glasa, uz Anu Dursun, Stašu Aleksić i Milicu Danikov koje su njihovo izvođenje pesme „My life is going on” upotpunile plesnom koreografijom. Srce Zrenjanina bilo je u subotu uz njih, prepoznajući rad, talenat, trud mladosti kojoj ovaj grad pripada.
I divno je to što se svaki uspeh sa takmičenja znanja, veština, sportskih nadmetanja, pozdravljen i podržan. Jer, teško je bilo da ti srce ne zatreperi kada je desetogodišnja Zara Zamurović nedavno osvojila zlato na svetskoj olimpijadi iz engleskog jezika. Grad je ponosan na ove poslednje, kao i na sve prethodne uspehe naših mladih talenata. Drugo je pitanje šta toj divnoj mladosti ostavljamo u nasleđe – od urušenog grada do nezdrave vode…
***
Ali, ostanimo kod muzike…
U nedelju, u Kulturnom centru, bio je koncert Zrenjaninskog kamernog orkestra sa solistom Romanom Simovićem, violina…
Lepo oktobarsko veče, Miholjsko leto se bliži kraju, i eto prilike da se svakodnevica oplemeni. Kamernom orkestru je pripao prvi deo nastupa, uz koncert-majstora Ernea Švana. Potom im se pridružio Roman Simović, (violina Crna Gora/Velika Britanija), koji je radost muzike delio sa publikom na svim kontinentima, svirajući na mnogim vodećim svetskim scenama. Osim kao solista, aktivan je i kao kamerni muzičar.
Umetnik je izašao na scenu, skromno, poklonio se publici i kolegama, a onda je salu ispunio zvuk violine i poveo je u svet čarobnih nota. Svirao je kao da je na nekoj od svetskih pozornica, deleći sa nama tu neobjašnjivu snagu muzike. I publika je sve to osetila, prepoznala u umetniku upravo tu želju da se svi sjedine u nekom novom, lepom svetu.
I, opet Zrenjanin. U publici je bilo onih od deset do osamdeset godina. Svi su znali kada apaluzom treba pozdraviti muzičare. A na kraju koncerta – ovacije kakve dugo nismo čuli, na koje su Simović i kolege odgovorili na najlepši način – muzikom.
Eto, to je moj grad, i deo njegove svakodnevice…
