Stvoriti nešto sopstvenom rukom, i videti da se takav predmet nekome sviđa – to je ono što Vioriku ispunjava radošću
Ečka, udaljena od Zrenjanina samo nekoliko kilometara, krije u sebi brojne istorijske objekte, a svaki od njih je neispričana priča. Od čuvenog dvorca Kaštel porodice Lazar, podignutog 1820. godine u engleskom stilu, gde je kao devetogodišnjak svirao Franc List, Vodotornja na kanalu s kraja 19. veka u obliku osmougaone tvrđave, pa do crkve Svetog Nikole koja je izgrađena pre više od 300 godina od zemlje i drveta i najstarija je crkva u Banatu i rumunske pravoslavne i katoličke crkve.
I tu, u Ečki, živi Viorika Magda koja je pre nekoliko godina otvorila etno suvenirnicu. Ona je po diplomi poljoprivredni tehničar, ali mašta i kreativnost odvele su je pre šest godina u svet lepih predmeta, načinjenih od prirodnih materijala. Viorika izrađuje suvenire, šešire, tkane predmete… Izrađuje i krpare, šalove, torbe, nadstolnjake, oslikava tacne, razne predmete za kuhinju. Radi u tehnici dekupaž, a njena ljubav je izrada šešira od jute.
Iako kaže da od prometa koji ima u etno suvenirnici ne može da živi, ova uvek nasmejana Ečanka je ostvarila svoj san. U njenoj suvenirnici se nalazi i razboj za tkanje, a posetioci mogu da uživaju u prelepim predmetima i suvenirima koji ih podsećaju na neka pomalo zaboravljena vremena. Tu dolaze i školska deca da vide kako se radi na razboju. Koristila je podršku za samozapošljavanje, a od Pokrajine je dobila sredstva za razboj.
– Bila sam na mnogim sajmovima rukotvorina, manifestacijama, osvajala nagrade, ali meni je najvažnije da, posle toliko truda, opstanem – kaže Viorika. – Recimo, u početku nisam imala kalupe za jutane šešire, pa sam umesto njih koristila plastične posude. Koristila sam džakove za žito, sada jutu mogu da kupim na metar. Šešire opšivam rafijom. Cvetovi su od rafije i šuški. Ima i onih malih šešira, kao suvenir, a mogu da posluže i kao broš. Posle obuke za ručno tkanje i izradu suvenira, počela sam da izrađujem i tkane predmete, čak i torbe. Radim i ikebane od suvog cveća, flaše obložene košticama, tikve u dekupaž tehnici, predmete od pustovane vune.
Posebno mesto u Viorikinom radu zauzima izrada magneta koje zove „magneti sa dušom” jer su rađeni na podlozi od griza i to je ono stalno podsećanje na Banat. Motivi su različiti – Kaštel, Carska bara, gradovi, pa i pivska krigla, kuce i mace. Suprug i prijatelji njena su podrška, recimo sakupljaju joj koštice od voća jer znaju da od njih njena mašta uradi svašta.
– Sada najviše radim sa kožom – torbe, narukvice, minđuše, prstenje, rajfove za kosu… Volim da radim i sa pustovanom vunom. Vuna je divan materijal i nije tačno, kako neki kažu, da skuplja grinje. Tu su i pamuk, drvo… Prilikom ukrašavanja upotrebnih predmeta i suvenira koristim i tradicionalne motive sa banatskih i rumunskih nošnji, ali i moderne detalje koje kupci traže. Pitate me za tikve. One su priča za sebe. Različitih su veličina. Iz njih ne vadim seme. Očistim ih, podloga za ukrašavanje je od griza, a za motive koristim dekupaž tehniku. Trudim se da budu lepe na oko.
Stvoriti nešto sopstvenom rukom, i videti da se takav predmet nekome sviđa – to je ono što Vioriku ispunjava radošću. Njeni omiljeni motivi su suncokreti, mak… U njenu suvenirnicu, koja je ujedno i radionica, navraćaju i gosti Kaštela, stranci koji tu dolaze.
