Borba protiv organizovanog zaborava i selektivnog pamćenja
Prošlonedeljnom promocijom knjige „Srbi u Banatu 1411–1594” otpočeo je novi život perleskog mlina kao „kulturne stanice”, zaslugom Društva „Baštinar”, čiji je osnivač Zoran Stojačić. Po vokaciji arhitekta, a prema prvom profesionalnom opredeljenju – košarkaš. Smatra da je najdublji trag u ovdašnjoj sredini ostavio upravo kao igrač „Servo Mihalja” (Proletera), ali to bi mogao da promeni njegov značajan angažman u „Baštinaru” na očuvanju kulturno-istorijskog nasleđa naše sredine. Za desetak godina postojanja ovo udruženje je iniciralo i pomoglo obnovu Parohijskog doma i Svetosavske sale u Perlezu, tamošnje Biblioteke, dela stadiona. Njihovim zalaganjem staro jezgro Perleza je pred proglašenjem za kulturno dobro u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika, a status zaštite već su dobile mašine iz pomenutog mlina.
„Baštinar” je takođe producirao filmove posvećene velikanima: „Šampioni iz 1956.”, „Prvi srpski nacionalni odbor” i „Dragiša Brašovan – majstor scenografije života”. Postojanje „Baštinara” zasniva se na devizi Iva Andrića „Čovek je dužan svome zavičaju dok je živ”, navodi Zoran Stojačić.
– Sebe i danas doživljavam kao Perležanina – tu sam rođen, školovao se, odrastao. Kao arhitekta, iako se primarno smatram košarkašem i sportskim radnikom, počeo sam u školi da predajem predmete: projekti konzervacije i revitalizacije, zaštita spomenika, istorija arhitekture, savremena arhitektura. U nameri da deci objasnim značaj očuvanja nasleđa, dodatno mi se artikulisao afinitet prema zaštiti tradicije. Nakon toga formirano je društvo „Baštinar”. Pokrenuli ste temu o staroj industrijskoj arhitekturi. Sa čime ste se suočili kada ste pristupili uređenju perleskog mlina?
– Pre svega, formalno-pravni statusi takvih objekata često su destimulišući za pokretanje bilo kakve akcije. Oni su pripadali preduzećima koja su neretko pored njih gradila dodatne pogone. Tako su stara postrojenja ostala kao estetizovani balast. Novi vlasnici su u tranziciji privatizovali čitave fabričke komplekse, predvidevši ih za rušenje i prodaju u staro gvožđe. Ova zdanja sama od sebe atrofiraju jer ih više instance u državi nisu prepoznale kao potencijal, prepuštajući ih milosti i nemilosti komercijalnog uređenja prostora.
„Baštinar” svojim pomalo sumanutim preuzimanjem starateljstva nad starim mlinom poručuje da takvi prostori ne bi smeli da nestanu. Mlin pripada „Žitoproduktu” u stečaju. No, ukazavši na njegove očuvane valjne stolice, Muzej nauke i tehnike proglasio ih je kulturnim dobrom, preuzevši stručan nadzor nad njima. Bilo bi dalje važno da ovaj objekat bude izuzet iz stečaja i da se nađe pod okriljem Grada kao titulara države. U drugim zemalja objekti iz nasleđa tretiraju se kao nedodirljivi, a ne kao nešto što po pravilu propada. To naše „pravilo” je posledica nametnute priče o „velikoj politici” u kojoj smo mi građani samo promatrači, nesposobni da nešto pomerimo, pogotovo u svom zavičaju. A naše delovanje ne bi trebalo da proistekne iz obaveze, već zahvalnosti prema sredini porekla. Na skupovima okupljate Perležane koji više ne žive ovde, a takođe podsećate na značajne ličnosti poput Alberta Majera, Pavice Mrazović i njenog brata Bogumila Karlavarisa, Isidore Žebeljan…
– Smatramo da Perležani koji su prevazišli lokalne okvire i svojim radom obeležili javni život države, pa i sveta, zaslužuju da se nešto u Perlezu nazove po njima. U pravoslavlju postoji pojam otelotvorenje – opredmećivanje sećanja. Nedavno obnovljena Biblioteka „Pavica Mrazović” postala je spomenik ovoj germanistkinji, isto kao što će buduća letnja pozornica biti spomenik Isidori Žebeljan. Time će ove ličnosti, kroz sećanje, stalno biti prisutne među Perležanima. Činjenica da su mnogi znameniti ljudi ovde rođeni, odrastali ili gradili karijere treba da pokaže mladima da nije tako destimulativno i depresivno stasavati u maloj sredini. Borimo se protiv organizovanog zaboravljanja i selektivnog pamćenja. Šta „Baštinar” još planira? Kakva je situacija sa lane obnovljenom bibliotekom?
– Na dan seoske crkvene slave Velika gospojina, 28. avgusta, nameravamo da u centru parka predstavimo letnju pozornicu pod nazivom Isidorina s(c)ena. Ovoj velikoj kompozitorki posvetićemo i manifestaciju, uz postavljanje spomen-table. Žebeljanovi su iz Perleza, Isidora je tu odrastala. Njen klavir koji je porodica poklonila za kulturnu stanicu mlin jedno je od najvećih priznanja relikvijske vrednosti.
Takođe, u partnerstvu sa Gete institutom u Beogradu obeležićemo stogodišnjice rođenja Pavice Mrazović i njenog brata Bogumila Karlavarisa, pedagoga i slikara, dok u Perlezu planiramo izložbu „Perlesko nasleđe porodice Karlavaris”.
U Biblioteci moramo da rešimo problem sa strujom koja ne može da podnese grejanje zimi. Ona će biti povezana sa bibliotekama iz perleske Škole i zrenjaninskog Arhiva. Definisan je i rad bibliotekara od prvog septembra. Kažete da duh jednog mesta tradicionalna, a ne nacionalna kategorija?
– Bujice raznih naroda su prolazile ovim mestom. Najpre je postojalo naselje Siga, a potom je nastao Perlas kojem su naziv dali Katalonci, posadivši tu dudove. Zatim su bili prisutni Nemci, kao privilegovani narod u Austrougarskoj monarhiji, pa Srbi militarski zaštitari, koji su podigli najveći deo naselja. Jevrejsko groblje u Perlezu govori da je ovde obitavala i jevrejska zajednica. Svi su oni doprineli današnjem Perlezu. Međutim, uspeli su da nas ubede da je tradicionalno isto što i nacionalno kako ljudi ne bi spoznali suštinu.
