Utorak, četvrtak i subota dani su kada na prostoru iza velike pijace oživljava buvljak. Vođeni izrekom da „svaka roba nađe svog kupca” prodavci nude polovnu garderobu, razne vrste alata i tehnike, knjige, dekoraciju, novogodišnje ukrase i mnoge druge stvari. Nasumično raspoređene po kutijama i na nepreglednim gomilama one često kriju iznenađenja.
Kako saznajemo od prodavaca, niske cene i raznolikost čine buvljak atraktivnim i za mlade i za stare sugrađane raznih profila – majstore, doktore, antikvare, penzionere, umetnike, političare, profesore…
Ističu da su retki primerci rezervisani za strpljive i uporne, kao i da proračuna oko ponude nema, jer se traga za svime – od igle do lokomotive.
RADNO VREME DIKTIRAJU MUŠTERIJE
Petar Moldovan iz Elemira već deset godina na zrenjaninskom buvljaku nudi robu donesenu iz Nemačke. Kako kaže, problem sa nabavkom (uprkos pandemiji) nisu imali. U potrazi za novim stvarima svake dve nedelje zajedno sa suprugom prelazi 15 sati do Berlina.
– Koje god da je godišnje doba, put je naporan. Sada su nam i troškovi povećani zbog poskupljenja goriva, ali ovo nam je jedini izvor prihoda. Iako situacija nije sjajna, izdržavamo nekako. Često smo u Zrenjaninu, a robu nudimo i u Kikindi i Novom Sadu – kaže Moldovan.
Prema njegovim rečima, kada je u pitanju interesovanje kupaca, potražnja zavisi od dana. Atraktivna je staklarija, novogodišnji ukrasi, bela tehnika i ortopedska pomagala. Veliki broj mušterija vraća se zbog specifičnih stvari, kao što su na primer porcelan ili kristal, primećuje naš sagovornik.
– Uvek ima puno ljudi. Kada je lep dan ne možemo ni da propratimo šta se dešava. Često se desi i da nas pokradu. Cene korigujemo u zavisnosti od toga koliko smo mi platili, ali se svi cenkaju u pokušaju da obore vrednost – ističe Moldovan.
Radno vreme, kaže, diktiraju kupci. Na pijacu dolaze rano ujutru, a ostaju dokle god ima ljudi.
– Zimi se dobro obučemo i nije nam jako hladno. Svaki posao je težak, nismo mi jedini koji rade napolju kada padnu temperature – kaže Elemirac.
Dodaje da je kupovna moć osetno pala. Iako prodaja ide i kupaca ima, primetno je pogoršanje u odnosu na vreme kada je krenuo da se bavi ovim poslom.
KUPCI NAUČENI DA SE CENKAJU
Stalni ponuđač na ovom delu pijace već pet godina svakog utorka i četvrtka je i Kikinđanin Saša Radu. U posao ga je, kaže, uveo brat, a sada svakodnevno putuje po vašarima i pijacama.
– Zadovoljan sam interesovanjem Zrenjaninaca. Imamo dosta mušterija koje i na veliko uzimaju od nas da bi dalje preprodavali preko interneta. Najviše se traži tehnika koja može dobro da se unovči. Oko cene se uvek dogovaramo, jer smo naučili kupce da se cenkaju – ističe Kikinđanin.
Novu robu svake nedelje donosi iz Nemačke. U jednoj turi Radu nabavi pun kombi i prikolicu novih stvari kako bi osigurao da uvek ima drugačiju ponudu.
– Jako je naporno samo sedeti 1.200 kilometara, a da ne govorim kako je voziti. Pri tome, pitanje je koliko će se te robe prodati – kaže naš sagovornik.
Mnogi od ponuđača prodaji na buvljoj pijaci pristupaju kao poslu. Međutim, jedan deo čine i sugrađani koji na ovaj način dopunjavaju kućni budžet ili se jednostavno bore da prežive.
– Ovo nam je jedini izvor prihoda, od prodaje zavisi da li ćemo taj dan imati za hleb. Ako prodamo – jedemo, ako ne prodamo – ostajemo gladni – kaže stariji bračni par koji smo zatekli na terenu.
SVEDOK ISTORIJE
Sugrađani koje smo sreli ističu da je za dobre „ulove” važna redovna poseta.
– Uglavnom dolazim zbog odeće Da bi se odabrali kvalitetni komadi mora da se rovari po gomilama. Kada sam uporna nađem jako lepe stvari, često i brendirane. Redovno posećujem buvljak tako da sada već znam koliko šta vredi, zbog čega se redovno cenjkam – kaže sugrađanka Ivana Š.
Pored odeće, dodaje, neretko kupuje i dekoraciju za kuću – ramove, vaze, činije koje kasnije prilagođava svom enterijeru.
Pored praktične vrednosti stvari koje se mogu naći, tu je i ona emotivna. Kako objašnjava sugrađanin (čije je ime poznato redakciji), ovaj deo pijace je kao vremenska kapsula. Često nađe predmet koji ga vrati u prošlost i podseti na život njegove porodice od pre nekoliko decenija. To nisu skupi predmeti, ali bude nostalgiju, ističe naš sagovornik.
Odbačene stvari preživljavaju kada se nađu na buvljaku. One koje imaju istorijsku i kulturnu vrednost poznavaoci umetnosti i starina spasavaju od nestajanja u đubretu, primećuje Jovan Njegović Drndak.
ČAR BUVLJAKA
– Prodavci se najčešće ne vode idejom o tržišnoj vrednosti, a za neke stvari čak ni ne mogu da znaju. Dešava se da se iz neznanja za određeni predmet traži cena koja nije realna, jer se misli da je to nešto što je vrlo važno, a to nije slučaj. Sa druge strane, stvari koje vrede dosta možete da dobijete za male pare. To i jeste čar buvljaka – smatra Njegović Drndak.
Dodaje da najčešće traži sve što je u vezi sa fotografijom i kulturnim nasleđem. Najdragoceniji su, ističe, predmeti iz perioda kada je naš grad nosio ime Bečkerek i Petrovgrad, jer je u pitanju kulturna baština koja je neponovljiva.
