Od samih početaka žene su se borile za svoja prava, položaj, dostojanstvo. Sputavali su ih patrijarhat, religija, pravila zajednice. Kada je u 19. veku rođen feminizam okolnosti su se promenile. Postepeno su njihova politička, ekonomska i socijalna prava izjednačena sa jačim polom. Sa druge strane, pomenuti pokret oslobodio ih je od nasilja, seksizma, tradicionalnih uloga (domaćice, supruge, majke…) i prihvatio ih kao kompletne ličnosti.
Nevezano za status, delile su sudbinu čovečanstva sa muškarcima: ratovale su, vladale, odlučivale. Istovremeno su patile, stradale, bivale same, zaboravljene, neshvaćene…
PROSTOR SEĆANJA
„Ogigijanke”, nedavno postavljene na scenu Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, govore o tri generacije žena. Zatiču se u oronuloj salašarskoj kući u Banatu u sred katastrofalne poplave. Dramski tekst je napisao Uglješa Šajtinac. Kako je objasnio, naslov priziva mitološku Ogigiju, ostrvo iz „Odiseje”, čime se sugeriše poetski okvir za priču o usamljenosti, čekanju i žudnji. Režiju potpisuje Željko Đukić.
– „Ogigijanke” su u neku ruku i komad-pejsaž jer je Lepin salaš prostor sećanja, gde su tragovi vremena i senke odsutnih trajno prisutni. Izlizani kućni prag, fotografije na zidovima sa izbledelom mustrom, blizina reke i poplavljena polja grade svojevrsnu „mitologiju zavičaja” kojom se periferija osvetljava kao pozornica univerzalnog. Ideja da se lokalnom dâ vrednost svetskog tipična je za stvaralački svet Uglješe Šajtinca u kome uvek ima nade. U tom smislu je jedinstven i danas nam je preko potreban – rekao je Đukić.
JEDNA JE LEPA
Leposava (devojačko Seleuški) nosi prezimena Kurjatinski i Diklić kao uspomenu na muževe. Pamti i jednu veliku ljubav, a izgubila je sina jednica. Oživela ju je Biljana Keskenović. Rođena Novosađanka, od 1988. je stalna članica i prvakinja drame Somborskog pozorišta. Tokom višedecenijske karijere odigrala je brojne uloge. Lepu svrstava među draže. Pohvalila je saradnju sa zrenjaninskim teatrom i dramskim ansamblom koji dobro poznaje.
– Sve što je preživela priča sa neverovatnom lakoćom i bez trunke gorčine. Njeni brakovinisu bili najsrećniji, a muškarci daleko od idealnih. Iako sa vremenske distance, kroz njene dijaloge provejava humor. Pokretač je da se i ostale učesnice otvore i kažu ono što, možda, ranije nikada ne bi. Lepa kao junakinja nije previše zahtevna. Ja sam Vojvođanka, Banaćanka, moje obe bake su iz ovih krajeva, tema i mentalitet su mi veoma bliski. Iako ništa slično do sada nisam igrala, uživala sam – ispričala je Biljana Keskenović.
LJUBA, OLGA, LINA
Zapažena uloga pripala je Sari Simović. Iako mlada, uveliko je pokazala izuzetnu moć transformacije, uverljivost i emotivnost, zbog čega je domaća publika posebno ceni. Ovog puta „uskočila je” u cipele Ljubice Ljube Zebić, devojke koja sa ocem na svojim plećima drži domaćinstvo. Sanja Radišić je Olga, Lepina snajka. Animozitet koji postoji između nje i svekrve je prisutan, ali ne previše izražen. Neurastenični likovi su nešto sa čime se naša glumica više puta susretala, te je ovaj zadatak sa lakoćom savladala. Talenat Nikšićanke Jane Bjelice (k.g) prepoznali su reditelj Oleg Novković i scenaristkinja Milena Marković. Kao studentkinji Fakulteta dramskih umetnosti poverili su joj glavnu žensku ulogu u kultnoj seriji „Močvara”. Zrenjaninskom ansamblu se pridružila kao Angelina Lina, Olgina ćerka i Lepina unuka. Savremena, temperamentna devojka iz grada zalaže se za prava žena, dok joj istovremeno prija seoski ambijent. Tek kada se njena uloga sagleda u celosti, uviđa se zašto je Bjelica jedna od najtraženijih mladih glumica.
SNAGA I PATNJA
„Ogigijanke” ne bi bile potpune bez muških likova. Milenko Zebić je došljak iz Krajine. Udovac, vezan je za Ljubu koja mu je i ćerka i sin. Iako ga život nije mazio, poput Lepe, na njega gleda sa dozom humora, krajiškog, ali i banatskog koji je poprimio. Sudeći po ovacijama i komentarima privukao je pažnju publike. Maestralni Jovan Torački još jednom je dokazao da za njega ne postoje prepreke. Tešku sudbinu podneo je Gojko Bijelić, „dijete Kozare”. Najzahtevniji zadatak poveren je Mirku Panteliću. Bez ijedne izgovorene reči, snagom emocije, dočarao je priču izbeglice i stradalnika. U vihoru rata 1941. ostao je bez ičega… Njegove oči i pokreti pričaju umesto njega. Zrenjaninci su navikli da Miloša Lazića vide u kompleksnijim rolama nego što je Miloš Gavrilović, pripadnik Sektora za vanredne situacije. Njegova pojava izazivala je najviše smeha, što govori da je potreban komadu, jer upotpunjuje priču. U sličnoj situaciji našao se Stevan Smiljanić (k.g) oživevši Anatolija Kurjatinskog Tolju iz Lepinog sna. Kada je reč o kostimima, oni prate karaktere likova. Posebno mesto zauzimaju muzika i scenografija. U drugom delu komada dominira bračni krevet. Simbolizuje ostrvo na kojem su se našle junakinje, ali i lokaciju gde se odvija najzanimljiviji segment priče.
