Kada postanete neprimetna senka glumca, pobedili ste
Sufler ili šaptač jedan je od stubova teatra, desna ruka glumaca, njihov veliki oslonac, prijatelj. Veoma često, neupućeni ne znaju šta je naš posao i mešaju ga sa inspicijentima koji „diriguju” predstavom. Vezani smo isključivo za tekst, koji je uvek ispred nas, i koji u 90 odsto slučajeva znamo napamet. Jednim okom motrimo na delo, drugim na glumce. I uvek smo pet koraka ispred svih. Mesto suflera je iza portala, sa leve ili desne strane scene ili gde izvođačima najviše odgovara. Postoje komadi koji u scenografiji imaju tzv „džepove” koji omogućavaju da se zajedno sa glumcima krećemo, a da to publika ne primeti. To je kao predstava u predstavi. Upravo zato volim svoj posao. Svi mi koji radimo na predstavama imamo mogućnost da živimo živote koje god želimo, konstantno istražujemo i preispitujemo svoje mogućnosti.
U POZORIŠTU OD MALIH NOGU
Ovako o nesvakidašnjem i zanimljivom poslu govori Ivana Titin, suflerka Dramske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Trenutno je angažovana na 12 naslova, što obuhvata skoro ceo dramski repertoar i nosi ogromnu odgovornost. Kako je za naš list ispričala, njena priča počinje kada je imala pet godina. Smiljanu Tucakov, tadašnju organizatorku Dramske scene i porodičnu prijateljicu, smatra „glavnim krivcem” što je postala pozorišno dete. Početke vezuje za njen „Radio vrtić”, kroz koji je prošao velik broj mališana.
– Moja sestra Tijana i ja smo odrastale kao pozorišna publika. Sa roditeljima smo išle prvo na lutkarske, potom i na dramske predstave. Sećam se, uvek smo imali ložu rezervisanu za našu porodicu. Tako se u meni rodila prava i iskrena ljubav prema teatru – kazala je Ivana Titin.
Ozbiljnije bavljenje glumom vezuje za 2000-e godine kada Smiljana Tucakov u Kulturnom centru otvara CEKOM (Centar za kreativno odrastanje i multikulturalnu saradnju) koji je okupljao decu koja su volela kultru, umetnost, pevanje, ples.
– Bilo je mnoštvo radionica od kojih su se izdvojile glumačka i plesna, da bi na kraju bile spojene u dramsku. Postala sam amaterska glumica i bila na CEKOM-
ovoj sceni punih 18 godina. Iza sebe imam oko 50 odigranih predstava. Za mene je to bio poseban način života. Srećna sam što sam upravo tako provela detinjstvo. Tada sam osvojila i najdraže priznanje na Festivalu dečjih i omladinskih pozorišnih predstava Srbije u Jagodini. Nagrađena sam za najuspešniju žensku ulogu u predstavi „To ti je lajf”, a igrala sam majku – prisetila se naša sagovornica.
ZA SUFLERA MORAŠ BITI ROĐEN
Kao srednjoškolka počinje da radi kao razvođač, što je, kako je rekla, posao gde je bilo dosta mladih zaljubljenih u teatar. Nije joj bio stran ni sport. Bavila se košarkom. Da se nije našla u pozorištu, možda bi njena karijera krenula drugim putem. Ubrzo joj se ukazala prilika i da statira u nekoliko predstava. Izdvaja „Četvrtu sestru”, „Bogojavljensku noć” i „Jelenu Anžujsku”, koju pamti po divnom iskustvu.
– Ivana Kukolj Solarov, kojoj sam neizmerno zahvalna, me je nakon izvođenja predstave „Vlast” 2014. pozvala i saopštila da dugogodišnja koleginica Mirjana Mira Ćuk, suflerka, odlazi na duži put u Ameriku. Kockice su se poklopile. Isticao mi je ugovor na prethodnom poslu u Opštoj bolnici gde sam bila u računovodstvu. Ljubav prema najlepšem baroknom zdanju u gradu je prevagnula i od srca sam prihvatila posao – rekla je Ivana Titin i dodala da je imala sreće jer je već tada mnoge poznavala, što joj je sve olakšavalo.
Kako kaže, škola za suflere ne postoji. To je zanat za koji ili jesi ili nisi rođen. Na glumce je od početka gledala sa velikim poštovanjem i to se do danas nije promenilo.
– Kada sam preuzela zadatak naišla sam na olakšicu, jer sam kao gledalac, dosta predstava naučila. Ipak, druga slika se stvara kada si iza scene, sa tekstom. Trebalo je snaći se, ali mi je iskustvo pomoglo i brzo sam „ušla u štos” – kazala je naša sagovornica.
Na pitanje da li su glumci imali poverenja u nju, Ivana ističe da je tako bilo od prvog dana.
– Sufler je taj koji njih mora dobro da poznaje, da zna njihove slabe tačke. Tokom izvođenja nikad se nije desilo da ansambl stane i da ne može da nastavi dalje. Kada postanete neprimetna senka glumca, pobedili ste. To govori o uigranosti i da svako svoj posao radi na pravi način. Svaka predstava je novi život i krećemo od nule. Sufler je celim svojim bićem deo priče, jer nije neko ko samo glumcima „nabaci tekst”, već proživljava sve sa njima. Zato sam uvek tu da ih posavetujem, podržim, pomognem da iznesu ulogu najbolje što mogu i da zajedno razmenjujemo mišljenja, što je jako važno, jer je predstava kolektivni čin što se vidi po aplauzima publike – objasnila je Ivana Titin. Miroslava Malbaški
