Najviše pokrajinsko priznanje „Milica Tomić” za ravnopravnost polova dodeljeno je u četvrtak, 25. novembra, na dan prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, predsednici Udruženja „Veliko srce” iz Lazareva Milanki Furtula. Milica Tomić je bila prva vlasnica i urednica jednog časopisa u Srbiji i bavila se politikom u vreme kada žene još nisu imale ni pravo glasa. Bila je ćerka Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića.
Milanka Furtula se u Udruženju „Veliko srce” bavi osnaživanjem ženskog preduzetništva u seoskoj sredini, edukacijom žena, očuvanjem starih zanata, tradicije i radom sa mladima.
Navodi da joj pokrajinsko priznanje znači, ali i da je i podstrek da „Veliko srce” bude još bolje.
– Drago mi je da je neko iz Pokrajine prepoznao da je ono što radimo kvalitetno. Ponosna sam na moje članice – svaka od njih je mogla dobiti nagradu. Sve su to vredne žene, majke, zaposlene, penzionerke, domaćice. Mnoge su ostale bez posla, ali nisu klonule duhom, već su pronašle način da istraju.
Kako je počela priča vašeg kolektiva?
– Suprug i ja smo izgubili posao 2007. Imamo tri ćerke, od kojih su dve tada bile na fakultetu. Jedan dan smo mogli da dozvolimo sebi da plačemo, a već sledećeg smo tražili neko rešenje za izlaz iz te situacije. U Lazarevo sam dovela jednu poznanicu koja nas je obučila da pletemo mreže od kanapa: za golove, ležaljke, ljuljaške. Jedna od sadašnjih članica „Velikog srca” je vrlo brzo postala preduzetnica i počela je porodično da se bavi ovim poslom. Inače, ideja da se pokrene udruženje potekla je od žena Lazareva. Nas 20 se sastalo, od kojih su osam osnivačice „Velikog srca”. Tom prilikom smo razgovarale o potrebi da imamo svoj prostor gde bismo razgovarale i družile se. Odlučile smo da proslavljamo 8. mart, dan našeg osnivanja. Ponela nas je ideja da zajedno možemo mnogo više da uradimo.
Šta je ono što Vas pokreće da istrajete?
– Energija koju zajedno stvaramo puno mi znači. Sastanemo se, popričamo o problemima koji nas muče i sve bude lakše. Osim toga, skoro svakodnevno učimo. Učestvujemo i na manifestacijama na pozive članica drugih udruženja. Gledamo da negde otputujemo minimum jednom godišnje, mada nas je pandemija u tome ograničila.
Inače, naš štand uvek privlači pažnju posetilaca, a ukusi našeg kraja se pamte: pite sa sirom, krompirom, zeljem, štrudle, slatke i slane đakonije.
Na koji način se borite za Lazarevo i podstičete meštane da se uključe u vaše aktivnosti?
– „Veliko srce” organizuje radionice, seminare i obuke, kroz koje su žene dobile priliku da se upoznaju sa starim zanatima (izrada mreža od kanapa, filcanje i pustovanje vune, vez), kao i da ovladaju veštinama prodaje svojih proizvoda. Sarađujemo sa mnogim udruženjima, Savetom Mesne zajednice Lazarevo, Gradom, Zrenjaninskim edukativnim centrom (ZEC). Zajedno smo realizovali tribine posvećene borbi protiv nasilja prema ženama i problemima u porodici. Udruženje brine i o mladima, za koje organizujemo besplatne programe: radionice dekupaža, kaligrafije, izrade slika od semenki, pravljenje novogodišnjih ukrasa, badnjaka. Posvećenost dece je velika i na to sam posebno ponosna.
Koji su planovi „Velikog srca” za dalje?
– Pokušaćemo da nastavimo sa pomenutim aktivnostima. Planiramo da sledeće godine ugostimo decu sa Kosova i Metohije. U Lazarevu živi desetak preduzetnica čiji biznisi traju skoro 30 godina. To je dokaz velikog rada, borbe i istrajnosti. Međutim, naše udruženje i dalje nema svoje zvanične prostorije. Neostvarena želja nam je i da u selu otvorimo etnokuću u kojoj bi se čuvali predmeti karakteristični za deo Bosne odakle je stanovnišvo Lazareva, kao i stari recepti i nagrade koje smo osvojile. Voleli bismo i da naša likovna kolonija zaživi i da neku slobodnu prostoriju pretvorimo u galeriju gde bi radovi slikara amatera bili dostupni za sve. Miroslava Malbaški
