Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Neprijatni mirisi, koji se po svemu sudeći emituju iz nekog proizvodnog pogona, poznat su problem u Zrenjaninu. Postoje situacije u kojima tržište, prepušteno samo sebi, ne uspeva da izvrši efikasnu alokaciju resursa. U takvim okolnostima je potrebna državna intervencija (primena odgovarajućih mera i instrumenata), sračunata da otkloni tržišne nedostatke i popravi njegove neuspehe.
Jedan od osnovnih razloga zbog kojeg slobodno delovanje tržišnih snaga dovodi do neefikasnih ishoda jeste postojanje eksternih efekata (eksternalija). Eksterni efekti mogu biti pozitivni i negativni.
Pozitivne eksternalije nastaju onda kada aktivnosti jednog tržišnog aktera dovode do slučajnih (neplaniranih) koristi za druge učesnike na tržištu, bez odgovarajuće kompenzacije za onoga koji ovaj pozitivan efekat generiše. Na primer, u blizini bogatog i velikog voćnjaka pčelar drži svoje košnice. Iako pčelar ne ulaže ništa u voćnjak, zahvaljujući blizini i bogatstvu voćnjaka on ima na raspolaganju bogat izvor nektara i njegov med će biti kvalitetniji. Aktivnosti vlasnika voćnjaka su izazvale pozitivne eksterne efekte za pčelara. Međutim, vlasniku voćnjaka tržište ne obezbeđuje nikakvu nadoknadu.
Negativne eksternalije se javljaju onda kada aktivnosti jednog aktera na tržištu stvaraju štete drugima, pri čemu onaj koji tu štetu uzrokuje ne plaća ništa onima kojima štetu nanosi. Zamislimo fabriku koja ispušta štetne materije i neprijatne mirise u vazduh i tako povećava zagađenje i narušava kvalitet života građana. Ukoliko fabrika ne plaća domaćinstvima nikakvu nadoknadu za ove dodatne troškove koje je izazvala ugrožavajući životnu sredinu, njeni privatni (interni) troškovi su niži od društvenih, tj. ukupnih. Dokle god su interni troškovi fabrike (troškovi poslovanja) niži od društvenih (troškovi poslovanja fabrike uvećani za zagađivanje životne sredine), ona će nastaviti sa aktivnostima kojima negativno deluje na kvalitet života svih članova zajednice.
Kako smanjiti emisiju štetnih gasova i neprijatnih mirisa? Jednostavno rešenje bi moglo biti korišćenje odgovarajućih ekonomskih instrumenata, odnosno uvođenje mera poput takse (naknade) za zagađenje. Time bi se troškovi preduzeća povećali na nivo onih koje podnosi cela zajednica – došlo bi do internalizovanja (prebacivanja na preduzeće) troškova zagađenja. Ekonomiski pristup rešavanju ovakvih problema predviđa uvođenje ekonomskih instrumenata, kojima bi se troškovi štetnih/negativnih efekata u celosti uključili u kalkulaciju troškova i koristi onoga ko emituje štetne materije (princip „zagađivač plaća”).
Na taj način bi se zagađivač (emiter neprijatnih mirisa) stimulisao da smanji (ili da prekine) svoju aktivnost kojom zagađuje životnu sredinu ili da je organizuje na način (investiranjem u ekološki čistu opremu) da ona bude ekološki prihvatljiva.
Sve dok se privrednim postrojenjima isplati (zbog nižih troškova) da posluju „po starom”, negativni efekti po okruženje će i dalje postojati. Da bi se nešto promenilo, treba ih opteretiti troškovima (prevencije) zaštite životne sredine.
