Višegodišnji radni spor između profesora stručnih predmeta i Tehničke škole Zrenjanin dobio je epilog presudom Vrhovnog suda. Time je potvrđena odluka Apelacionog suda u Novom Sadu da su rešenja škole o njegovom radnom angažovanju bila zakonita. Vrhovni sud je, postupajući po primedbama Ustavnog suda i ponovno razmatrajući predmet, utvrdio da u postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka, niti pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je revizija tužioca ocenjena kao neosnovana.
BORBA TRAJALA 10 GODINA
Tužilac, po zanimanju magistar tehničkih nauka, tokom 2014/2015. godine je bio angažovan u Tehničkoj školi, nakon što je izgubio deo fonda časova u drugoj obrazovnoj instituciji. Direktor škole je 10. septembra 2015. godine doneo rešenje kojim je utvrđeno da predavač u školskoj 2015/2016. godini ima status zaposlenog sa nepunim radnim vremenom, odnosno sa 75 odsto norme. Nastavnik je na ovo rešenje uložio prigovor, smatrajući da je nezakonito, jer nije sprovedeno bodovanje zaposlenih niti je utvrđeno da je za njegovim radom prestala potreba.
Školski odbor je prigovor odbio kao neosnovan. Nakon toga, u oktobru 2015. godine, nastavnik je pokrenuo sudski postupak pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu, tražeći poništaj navedenog rešenja i utvrđivanje statusa zaposlenog sa punim radnim vremenom. Osnovni sud je u prvostepenom postupku prihvatio takve navode i delimično usvojio tužbeni zahtev, poništivši akt direktora. U obrazloženju je navedeno da škola u postupku utvrđivanja statusa tužioca nije poštovala sve propise koji se odnose na obavezu godišnjeg utvrđivanja fonda časova i bodovanja zaposlenih.
BEZ OSNOVA ZA POVEĆANJE ČASOVA
Međutim, Apelacioni sud u Novom Sadu je 26. oktobra 2018. takvu odluku preinačio i odbio tužbeni zahtev u celosti. Drugostepeni sud je ukazao da se bodovanje i preraspodela fonda časova vrše samo u slučaju pojave tehnološkog viška ili viška časova, što u konkretnom slučaju nije utvrđeno. Nastavnik je potom izjavio reviziju, a 2019. godine podneo je i predlog za ponavljanje postupka. U presudi Vrhovnog suda se navodi da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da nijedan nastavnik iz iste oblasti nije imao fond časova veći od propisane norme, što znači da nije postojao zakonski osnov da se tužiocu dodeli dodatni broj časova. Sud je posebno naglasio da nije u njegovoj nadležnosti da preispituje raspodelu nastavne norme kod predmeta na kojima tužilac u spornom periodu nije bio angažovan. Takođe se osvrnuo i na navode tužioca da je, s obzirom na svoju stručnu spremu, mogao da predaje i druge predmete. Sudsko veće je stava da ta mogućnost sama po sebi nije dovoljna. Postupak je tokom godina dobio i ustavnopravnu dimenziju. Ustavni sud je 2023. godine usvojio žalbu tužioca i utvrdio povredu prava na pravično suđenje, nakon čega je predmet vraćen Vrhovnom sudu na ponovno odlučivanje o reviziji. Postupajući po odluci Ustavnog suda, Vrhovni sud je ponovo ispitao sve navode. U konačnoj presudi 16. septembra ove godine ostao je pri stavu da nastavnik nije dokazao da je u spornom periodu postojao veći fond časova koji bi mu omogućio puno radno vreme.
IVA ISAKOV
ŠTA KAŽE ZAKON
U obrazloženju presude Vrhovni sud se izričito pozvao na član 137. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Njime je propisano da direktor svake školske godine rešenjem utvrđuje status nastavnika u pogledu rada sa punim ili nepunim radnim vremenom, u skladu sa godišnjim planom i raspoloživim fondom časova. Kako se navodi u presudi, nastavnik koji je raspoređen za deo propisane norme svih oblika neposrednog rada sa učenicima ima status zaposlenog sa nepunim radnim vremenom.
