Piše: Ljiljana Bailović
Kažu da osam najbogatijih ljudi sveta poseduje onoliko dobara i novca koliko cela polovina svetske populacije. Njih osam naspram polovine čovečanstva!
U stvari, jaz između bogatih i siromašnih je još veći nego što pokazuju ove cifre, jer su one pomalo bajate, uzete su iz lanjske statistike, a u međuvremenu se ništa nije dogodilo što bi pokvarilo tu proporciju. Na protiv, uspostavljen je globalni sistem presipanja iz siromašnih u bogate džepove, koji se odvija non-stop, bez zadrške i sve ubrzanije. I sad je već toliko ubrzan da je samo godinu dana ranije njih šezdesetak bilo bogatije od polovine sveta, a sad, eto, tek osmorica…
Bogate i siromašne prebrojala je i izračunala ovu proporciju jedna nevladina organizacija, sa sedištem u Oksfordu, koja se inače bavi borbom protiv siromaštva. To je zadatak koji je sama sebi postavila (čim je nevladina) i jasno je da ima pune ruke posla, jer je sirotinje uvek prekoviše…
Moj pokojni kum (staro porodično kumstvo), inače krojač, često je govorio: „Dobro-de, siromašan sam, ali – kad sam već siroma` – što bar novaca nemam?!” To je, naravno, bilo onako, šale radi, za uveseljavanje svih prisutnih – što mu je odlično polazilo za rukom, njegova radionica bila je uvek puna komšija i prijatelja koji su dolazili na čašicu razgovora. A i da im moj kum po nešto skrati, zakrpi, prepravi, znajući da će to biti majstorski urađeno i uglavnom zabadava („Da ga u zdravlju nosiš”), dok je za novac šio samo nova odela.
Ali, to je bilo pre 40-50 godina. Danas nam poslovni ljudi revnosno predočavaju kako „nema besplatnog ručka”, ekonomisti takođe, upućujući nas u principe tržišne ekonomije. Kao da mi ne znamo da nam ručak neće pasti s neba, i kao da mi očekujemo da nas bogati džabe hrane. Nego, uvek nekako ispadne da „slobodno tržište” reguliše moć novca, a ne ponuda i potražnja.
