Marija Volarov, rođena Aleksandrovčanka, poslednji put se našla na stranicama lista „Zrenjanin” 2017. godine, u rubrici „Mladi 023”, kada je govorila o dragocenim iskustvima stečenim na studentskoj razmeni u Holandiji. Tada je bila na početku doktorskih studija psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a danas ih privodi kraju i angažovana je kao istraživačica-pripravnica u ovoj ustanovi.
Krajem prošle godine, Fakultet joj je uručio priznanje za najboljeg mladog istraživača. Osim toga, Marija je znanje sticala i u praksi, kao pripravnica na Klinici za psihijatriju Kliničkog centra Vojvodine i kao psihološkinja u Centru za edukaciju i odvikavanje od kockanja. Bila je dobitnica stipendija Ministarstva prosvete i Fonda za mlade talente „Dositej”, a takođe je proglašena i za najboljeg studenta Filozofskog fakulteta 2016. godine.
U 2018. godini, devet meseci je provela na Univerzitetu u Ohaju (SAD) zahvaljujući stipendiji fondacije Fulbrajt, nakon čega je postala onlajn saradnica tamošnje laboratorije. Za vreme školskih dana u Zrenjaninskoj gimnaziji Marija Volarov je pohađala psihološke radionice u Dečjem stvaralačkom centru „Maštalište”, a i tada ju je oduševljavala, kako kaže, kompleksnost ljudskih bića.
– Jedan od osnovnih zadataka nas psihologa jeste da razumemo osobu, da shvatimo koje su joj „slabe tačke”, a šta snage na koje može da se osloni. Reč je o „šerlokovskom” poslu: potrebno je postaviti prava pitanja, odvojiti bitno od nebitnog, postavljati i proveravati hipoteze. To hrani moju ljubopitljivost prisutnu još iz gimnazijskih dana.
U „Maštalištu”, zajedno sa profesorkom psihologije Milicom Velimirović, najviše smo se bavili uvažavanjem različitosti, upoznajući sebe i druge. To je definitivno doprinelo mojoj odluci da upišem psihologiju. Neretko zbunjuje mnoštvo oblasti i termina ove nauke. Gde je tu klinička psihologija?
– Osnovne studije psihologije na novosadskom Filozofskom fakultetu omogućavaju sticanje uvida u mnoge psihološke oblasti, ali ja sam od početka znala da želim da budem klinički psiholog. Zadaci kliničkog psihologa najčešće su: obavljanje psiholoških procena, planiranje savetodavnog ili psihoterapijskog tretmana, zatim prepoznavanje faktora rizika koji mogu dovesti do psihopatoloških stanja i shodno tome, osmišljavanje i sprovođenje preventivnih programa.
Tačno je da ljudi često ne znaju razliku između psihologa, psihoterapeuta i psihijatra, pre svega, zato što se u velikoj meri bavimo istim problemima. Najšire govoreći, za razliku od psihologa, psihijatar ima medicinsko obrazovanje i u tretmanu mentalnih poremećaja prvenstveno koristi lekove. Zaštitni znak psihologa jeste prikupljanje informacija i donošenje zaključaka na osnovu psihološkog testiranja.
Zvanje psihoterapeuta se stiče kroz neformalnu četvorogodišnju edukaciju, pa tako i psiholozi i psihijatri mogu dobiti i zvanje psihoterapeuta, kao i pedagozi, sociolozi, filozofi… Ali niko izuzev psihologa nije kvalifikovan za psihološku procenu i zadavanje psiholoških testova.
Da li su anksiozni poremećaji oboljenje savremenog doba?
– Reč je o širokoj kategoriji poremećaja među kojima su i generalizovani anksiozni poremećaj, socijalna fobija, panični poremećaj. Ono što je zajedničko za sve, jeste prisustvo intenzivnog straha i anksioznosti i neka specifična ponašanja. Razlika je u tome šta je konkretno dovelo do anksioznog reagovanja u vidu ubrzanog rada srca, ubrzanog disanja, znojenja, napetosti mišića, problema sa pažnjom, osećaja nelagodnosti, strepnje.
Anksiozni poremećaji nisu tako „savremeni” kako se možda čini, ali je moguće da je savremeni način života uz široku upotrebu interneta i potenciranje stručnjaka da se o mentalnom zdravlju javno govori doprineo da oni budu prepoznatljiviji. Svi smo anksiozni u nekim situacijama, ali to ne znači da svi patimo od nekog anksioznog poremećaja. Ali, ako osoba procenjuje da joj je kvalitet života značajno narušen zbog učestalosti i dugotrajnosti navedenih simptoma, treba da se obrati za pomoć.
Anksiozna problematika se veoma uspešno rešava psihoterapijskim tretmanom. Verujem da je danas malo ljudi koji nikada nisu čuli za anksiozne poremećaje, pa je zato interesantan (i alarmantan) podatak da se ljudi javljaju stručnjacima za pomoć tek kada anksiozna problematika preraste u hronično stanje – nekada i posle 10-20 godina.
Koji je „najgori” savet za nekoga ko pati od anksioznog poremećaja?
– Strah i/ili anksioznost uvek imaju „objekat” oko kojeg se razvijaju iracionalna uverenja. Na primer, student može biti izrazito napet dok iščekuje rezultate ispita. Prognozira da neće položiti ili da će dobiti nisku ocenu koja će svedočiti tome da je glup i nedorastao studijama, misli da će time razočarati roditelje… Međutim, ljudi iz okruženja ne moraju nužno da vide stvari na isti način i zbog toga im nečija anksioznost može delovati preterano i bezrazložno.
Komentari poput: „nije to ništa, saberi se”, neće magično učiniti da neko počne da se oseća bolje. Naprotiv, mogu biti kontraproduktivni. Time ljudi nesvesno i iz najbolje namere umanjuju značaj psiholoških problema druge osobe, zbog čega ona može da počne da se povlači i izbegava situacije koje joj provociraju anksioznost.
Dešava li se da se simptomi anksioznosti ne prepoznaju, već da se povezuju sa drugim bolestima?
– Simptomi anksioznosti imaju fiziološku, socijalnu, kognitivnu (misaoni tok) i ponašajnu komponentu. Nekada su ljudi svesni samo svojih fizioloških reakcija, a nemaju uvid u kognitivne procese koji su u biti svega toga, pa mogu sumnjati na neku telesnu bolest. Neke osobe, na primer, pogrešno tumače simptome panike, pa misle da je ubrzan rad srca znak da će doživeti infarkt.
Sa druge strane, neke telesne bolesti (npr. problemi sa štitastom žlezdom) mogu se manifestovati i u vidu anksioznih i depresivnih simptoma. Na lekarima opšte prakse je da isključe ili ustanove prisustvo telesnih bolesti i da upute osobu psihologu ili psihijatru.
Koliko su dostupni prevencija i lečenje mentalnih poremećaja? Recimo, u zrenjaninskom Domu zdravlja nema psihološke podrške, postoji samo Savetovalište za mlade…
– Rekla bih da u državnim institucijama nema dovoljno psihologa u odnosu na broj stanovnika kojima su njihove usluge potrebne. Nadam da će se to u bližoj budućnosti promeniti. Sa druge strane, privatna psihoterapijska praksa je prilično razvijena, ali je pitanje koliko ljudi može da je priušti. Mnogo je važno da se razvija svest o mentalnom zdravlju i o značaju pravovremenog traženja psihološke pomoći. Nažalost, i dalje osobe sa mentalnim poremećajima u nekoj meri prati stigma zbog čega pojedince bude sramota da zatraže pomoć i da govore o mentalnom zdravlju.
Svi se u nekom trenutku u životu možemo naći u situaciji za koju nam se čini da nas je saterala u ćorsokak; delovaće nam da su nas osećanja preplavila i da smo izgubili kontrolu nad sobom i svojim životom, neke situacije će nam se činiti užasno strašnim pa ćemo izbegavati da se sa njima suočimo, nekada nećemo imati volje i energije da se pokrenemo… I to je u redu, kao što je u redu potražiti pomoć onda kada uvidimo da bismo odagnali psihičku bol.
Jesu li faktori rizika za pojavu anksioznosti koje istražuješ u disertaciji – netolerancija na neizvesnost i senzitivnost na aksioznost – dobili na značaju tokom pandemije?
– I te kako! Situacija sa koronom je izazovna za sve, a naročito za one koji su inače vulnerabilni. Netoleranciju na neizvesnost karakteriše uznemirenost povodom predstojećih neizvesnih događaja. Takve osobe su sklone tome da precenjuju verovatnoću negativnog ishoda određenog događaja iako u realnosti ne postoji dovoljno informacija na osnovu kojih bi se moglo zaključivati kakav će biti ishod. Pretpostavlja se da ovaj faktor rizika pokreće takozvane „šta ako…” misli.
Senzitivnost na anksioznost (tj. osetljivost) podrazumeva tendenciju ljudi da katastrofiziraju simptome anksioznosti tako što zaključuju da su oni siguran znak da lude, da će imati infarkt, da će se obrukati i da će ih drugi ismevati i slično. Ove karakteristike prisutne su kod svih ljudi, a problematične su onda kada su preteranog intenziteta.
Dobra vest je da kroz terapijski rad ljudi mogu da nauče da prihvataju i tolerišu činjenicu da je život satkan od neizvesnosti, kao i da su simptomi anksioznosti samo to – simptomi koji su relativno kratkog trajanja i koji prođu, a mi preživimo.
Koliko ti je profesionalno značio boravak u SAD i saradnja sa Laboratorijom F.E.A.R?
– Meni je to moje najveće profesionalno postignuće. Radila sam na sjajnim projektima kakve do sada nismo sprovodili kod nas, stekla sam nove veštine i značajne kontakte. I danas, tri godine kasnije, aktivno sarađujem sa profesorom Nikolasom Alanom i članovima njegove laboratorije – učestvujem u planiranju novih istraživačkih projekata. Budući da sam nacrt istraživanja za svoj doktorat osmišljavala tokom boravka u Americi, prof. Alan će zajedno sa prof. dr Ljiljanom Mihić biti mentor na mojoj doktorskoj disertaciji.
U oktobru ove godine nas očekuje konferencija na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde će prof. Alan biti jedan od plenarnih predavača. Pre dve godine je naš klinički tim Odseka za psihologiju u Novom Sadu udruženim snagama sa istraživačima iz F.E.A.R. laboratorije organizovao simpozijum u okviru kongresa u Berlinu. To je lep primer saradnje na međunarodnom nivou koji je započeo mojim odlaskom u Ohajo.
Koliko često dolaziš u Aleksandrovo i u Zrenjanin?
– U Aleksandrovo i Zrenjanin, nažalost, dolazim retko, tj. onoliko koliko mi obaveze dozvole. U Aleksandrovu sam odrasla, a u Zrenjaninu sam provela srednjoškolske dane. Oba mesta me podsećaju na jedan značajan, bezbrižniji period života.
