Jedan je od onih koji ostvaruju svoje snove. Snovi su mu se rađali u Zrenjaninu, gde se rodio i zaljubio u pozorišnu umetnost, a potom u Beogradu, u inostranstvu i opet u Beogradu. Ostvario mu se i san o Svetoj Gori kojom je, kako kaže, oduševljen i koja je za njega posebno mesto na planeti. A oduševljenje pokazuje u svakom novom projektu koji ostvaruje timski, snagom imaginacije i posvećenošću.
On je onaj riđi momak koga smo svojevremeno gledali u zanimljivim ulogama u zrenjaninskoj Dramskoj radionici „Centar” koja, nažalost, više ne postoji. Onaj koji je animirao i oduševljavao mališane na dečjim rođendanima u gradu u kojem je rođen, onaj koji je tako ubedljivo odigrao ulogu glavnog junaka u filmu „Žućko – priča o Radivoju Koraću”, predstavio svoju generaciju u projektu „Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti”, koja je gostovala i u Narodom pozorištu „Toša Jovanović” pre nekoliko godina i raznežila sugrađane. U ulozi naratora osvojio je gledaoce u TV serijalu „Srpski junaci srednjeg veka”, ali i ljubitelje klasike „Teatrom u Beogradskoj filharmoniji”, u „Bitef teatru” pomera granice očekivanog…
Vladimir Aleksić, čija biografija počinje neizostavno, ma gde da se pominje, da je rođen u Zrenjaninu, a u intervjuima Zrenjanin pominje kao grad kulture. Kako je Zrenjanin i grad sporta, bilo je nekako prirodno da uloga Žuće bude poverena baš njemu.
Gde je trenutno naš nekadašnji sugrađanin Vladimir Aleksić, kako živi i šta radi?
Upravo si zauzet snimanjem novog projekta. Ekskluzivno, za čitaoce „Zrenjanina”, u koga si se „preobukao” i kada možemo da te vidimo u novoj ulozi?
– Upravo sam završio snimanje filma „Pucnji u Marseju”, reditelja Gordana Matića, o suđenju optuženima za ubistvo kralja Aleksandra u Marseju. Film je zasnovan na istorijskim činjenicama sa suđenja u Eksu u Francuskoj. Gordan mi je poverio glavnu ulogu, tužioca Rola. Bilo je vrlo izazovno, ali, pre svega, predivno iskustvo pogotovo što sam radio sa divnim glumcima i kolegama: Svetozar Cvetković, Tihomir Stanić, Gordan Kičić, Tamara Krcunović, Strahinja Blažić, Nikola Surbanović, Tamara Aleksić. Premijera je planirana 9. oktobra, na dan atentata.
Kako i koliko te je promenio susret sa Svetom Gorom?
– Na Svetoj Gori vreme teče sporije, i to je pravo mesto gde čovek može da se skloni od užurbanosti sveta, da udahne i prepusti se mislima i tihovanju, kako bi pronašao neophodan mir u sebi.
Kako si se pripremao za ulogu naratora u TV serijalu „Srpski junaci srednjeg veka” i kako si se suočio sa ovim izazovom?
– Osnovni zadatak koji sam sebi zadao je bio da budem jasan i razumljiv gledaocu. Da ne držim predavanja, nego da se stavim u poziciju nekog koji ne zna, ali koji želi da nauči i razume.
Kako je harmonizovan „Teatar u filharmoniji”?
– Svaki put kada slušamo neku kompoziciju Betovena, Čajkovskog ili Stravinskog, divimo se genijalnosti i kompleksnosti koja određena kompozijica nosi. Tamara Krcunovicć i ja smo hteli da ovim projektom otkrijemo, na osnovu pisama kompozitora, kako su se osećali, u kakvim su oklonostima stvarali neke od svojih najznačajnijih dela. Tako se radio „Teatar u filharmoniji”.
Kako je počela i kako se u novonastaloj situaciji nastavlja međunarodna saradnja?
– Postoje određeni planovi za realizaciju, ali trenutno je sve pauzirano, pogotovo što su u mnogim zemljama pozorišta zatvorena.
Kakva je saradnja sa Sanjom Mitrović?
– Sanja i ja smo drugari iz detinjstava. Ponovo smo se sreli posle dosta godina i zajedno uradili predstavu „Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti”, gde smo se prisetili zajedničkog odrastanja u Zrenjaninu, ali i onog što je ostalo posle. U maju 2018. godine, igrao sam u njenoj predstavi „My revolution is better than yours” posvećena revoluciji, čija je premijera bila u Parizu. Trenutno dogovaramo novi projekat, čija bi premijera trebalo da bude u martu 2022. godine.
Koji projekat je za tebe bio najzahtevniji?
– „Lepa Brena prodžekt”, jer sam tu i autor i producent, kao i reditelj, a od skoro i igram u predstavi, jer sam zamenio glumca Ivana Markovića, koji je otišao na postdiplomske studije u Minhen.
„Lepa Brena prodžekt”, u produkciji Flyinginger, Bitef teatra i Schlachthaus theater Bern, 2019. godine, otkriva nam jednog novog Vladu?
– To je moj autorski projekat, koji sam uradio zajedno sa Olgom Dimitrijević. Predstava koja, polazeći od najvećeg šoubiznis simbola Jugoslavije, obrađuje kompleksnosti i unutrašnje koncentracije poslednjih dekada ovih prostora. U fokusu su teme društveno političkih transformacija, ponosa, bola, identiteta, raspada i mogućnosti promena. Predstava se igra u Bitef teatru, a pozvana je i na dosta gostovanja u Švedsku, Ameriku, Kanadu, Švajcarsku, Hrvatsku, Sloveniju…
Talenat si pokazao i u emisiji „Ja imam talenat” – kako se slažu gluma, režija, produkcija, posao voditelja i naratora?
– To su sve vrlo bliska zanimanja i jedno drugo nadopunjuje. Ja sam vrlo radoznao čovek i volim da istražujem i pomeram sopstvene granice. Mislim da niko od nas nije rođen samo sa jednim talentom. Nekada su ljudi ceo svoj život radili u istoj firmi, kao na primer moj otac. Danas se to dosta promenilo i ljudi često menjaju svoje radno mesto.
Kako podnosiš vreme virusa korona i koliko ova pošast utiče na tvoj život i karijeru?
– Pandemija me je, kao uostalom i sve ljude, usporila. Iskoristio sam to vreme za introspekciju. Bez obzira koliko je ovo izuzetno kompleksan period, ipak iz njega možemo da naučimo, pre svega, koji su nam prioriteti u životu. Šta da cenimo, a čega da se odreknemo. Kao kada napravite veliko spremanje stana, pa shvatite da imate gomilu nepotrebnih stvari u kući.
Kako, uopšte, opstati na nebu „sedme umetnosti”, pogotovo u vremenu pandemije – da li ima kastinga, poziva, uslova za rad?
– Iako je pandemija izazvala dosta komplikacija svim ljudima na planeti, naš posao opstaje, kako tako, doduše, u smanjenom obimu, ali snimanja se dešavaju kao i predstave. Naravno, ima i dosta pomeranja, otkazivanja, jer se ne retko, desi da se neko razboli.
Šta još nisi dosanjao?
– Nemam neki konkretan nedosanjan san. Radim ono što volim i od toga živim. Voleo bih da u narednom periodu budem još više deo internacionalnih projekata.
Planiraš li putovanja?
– Uvek planiram putovanja i jedva čekam momenat kada ćemo opet putovati nesmetano. Putovanja su moja omiljena hrana.
A u gastronomiji?
– Najviše volim plodove mora.
Može li se živeti, i kako, ako si slobodan umetnik?
– Može, naravno, ali bi trebalo da država više pomaže slobodne umetnike.
Tvoje omiljeno (skriveno) mesto gde se napajaš energijom?
– Šetnja kroz šumu.
Kada si poslednji put bio u Zrenjaninu, sa kim se družiš, koja su tvoja omiljena mesta u gradu?
– Nažalost, retko dolazim u Zrenjanin, jer su mi se roditelji preselili u Novi Sad. Ali svaki put kada dođem prošetam se centrom, prođem pored Gimnazije, preko mosta koji je vodio do Pivnice i Dramske radionice. Podsetim se dana kada sam živeo u Zrenjaninu. Mislim da sam, uprkos vremenu u kojem smo odrastali, imao zaista kvalitetno detinjstvo i mladost.
Šta savetuješ onima koji žele da se otisnu u glumačku avanturu?
– Radite i pripremajte se za maraton, ne za trku od 100 metara. Branka Jajić
