Piše: MILENA BEČEJAC Gotovo je s toplim vremenom. Kažu kao biće još lepih dana, ali meni to ništa ne znači. Dakle jesen je, a uskoro će i zima, pa što da se zavaravam.
Zrenjaninske do skoro zelene površine pune su opalog lišća, kada pada obilnija kiša voda nema gde da se sliva, još ako duva vetar… Ulice su pune kestena, oni opadaju sa drveća u bodljikavim opnama čiji se pad na zemlju i beton čuje kao mali prasak. Potom kesteni, braon, sjajni, ostaju na zemlji, gazimo ih po pločniku, na ulici preko njih prolaze automobili pretvarajući ih u kašu.
Ove godine su baš lepo rodili. Toliko su blistavi, veliki, sjajni… Znam da klinci od njih prave neke čiča Gliše, ježiće, i druge figurice… Ja volim da ih skupljam i da od njih pravim kao neke ikebane. Ma jeste, ne volim jesen, ali volim kestenje. Bude mi samo žao što se od stajanja osuše i izgube sjaj.
Da, to su predivni drvoredi divljeg kestena, ima ih gotovo u svakoj ulici, samo što su one prelepe zelene krošnje opale. Divlji kesten nije jestiv, ali jeste onaj pitomi. Ranije je glavna ulica mirisala na pečeni kesten koji se prodavao u fišecima. Internet je pun saveta kako da ispečete kesten u rerni. A meni je u glavi već neka zima, i vidim sebe kako stojim pored „roštilja” u kome se peče kesten, kako pucketa, a ja trljam ruke, što od zime, što od nestrpljenja. Uzimam ispečeno kestenje, ljuštim ga, šake su mi garave od njegove kore.
Ima i ona izreka „vaditi kestenje iz vatre”, kada treba nešto popraviti. Odnosno, ono što ste sami ili što je neko drugi zabrljao. U tom smislu, ne znam koliko bi nam kilograma trebalo jer u ovoj našoj, zrenjaninskoj svakodnevici stalno treba „vaditi kestenje iz vatre”.
