STEVA MESAROŠ O MUZIČKOM SAZREVANJU I OSNIVANJU „BLEK METALIKA” TRIBJUT BENDA

Želja mi je koncert u Kristalnoj dvorani

Kada su najavljeni da će nastupiti zajedno sa Zrenjaninskom filharmonijom na „Danima piva” 2021. mogla su se čuti podeljena mišljenja. Jedni su jedva čekali da ih vide, očekujući spektakl. Drugi su govorili da je to „spoj nespojivog” i pitali se ko će doći da sluša klasičnu muziku združenu sa hevimetalom.
Čim su se pojavili, među Zrenjanincima je zavladalo oduševljenje. Ogroman aplauz i podršku publike dobio je naš sugrađanin Steva Mesaroš, frontmen, gitarista i osnivač „Blek Metalika” tribjut benda (Black Metallica tribute band).
Zbog odlične svirke na nastupima i neverovatne fizičke sličnosti Steve Mesaroša sa Džejmsom Hetfildom, važe za jedan od najtraženijih „Metalika” tribjut sastava u Evropi. O tome svedoče brojni koncerti u Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji, Austriji, Italiji, Sloveniji. Publika odlično reaguje na njihove verzije hitova „Ecstasy of Gold”, „Sanitarium”, „Nothing else matters”, „Master of puppets”, „Enter Sandman” i mnoge druge.
Sa Stevom Mesarošem smo razgovarali o muzičkim počecima, koncertima u zemlji i inostranstvu, publici, planovima za budućnost.
Ideja da osnuješ bend pokrenuta je 2012, nakon spektakularnog koncerta „Metalike” na Ušću. O čemu si tada razmišljao?
– Pomalo sam znao da sviram gitaru (smeh). Nisam ni pomišljao da ću dogurati dovde gde sam danas. Postojala je u meni ogromna volja, želja i ljubav, jer da toga nije bilo sve bi u startu propalo. Volim rok muziku. Blizak mi je hardkor i, naravno, hevimetal. Uživo nigde nisam mogao da čujem mnoge „Metalikine” hitove. Zato sam počeo da ih sviram za svoju dušu, u garaži, sa lokalnim bendom koji sam tada osnovao. Niko od nas nije bio muzički obrazovan. Nisam bio ni na jednom času gitare, pevanja. Slušao sam muziku i „skidao” akorde. Odabrali smo dve, tri pesme, naučili ih napamet i vrteli do besvesti. Tako je sve počelo.Zašto baš „Metalika”?
– Svirali smo je, jer mene i ekipu ništa drugo nije zanimalo. Zašto, ni dan-danas nemam odgovor. Prvi sastav se nakon nekog vremena raspao. Ostao sam samo ja. Ono u čemu publika trenutno uživa je moje najbolje izdanje iza kojeg su sati i sati vežbanja, vokalnog treninga, upornosti, borbe. Priču o „Blek Metalika” tribjut bendu pokrenuo sam 2017. sa ambicioznijom novosadskom ekipom muzičara. Bubnjar Dejan Ćetković, basista Sabolč Sečei i gitarista Aleksandar Drašković su me podržali. Bili su za dve klase bolji od mene. Imali su autorske bendove i nastupe. Morao sam da trčim maratonsku trku da bih ih stigao i isplatilo se. Sastav smo nazvali „Blek” (Black) po „Metalikinom” najzrelijem albumu.
Počeli ste da svirate po Srbiji, a „probili ste led” nastupom u Tuzli. Kako si se osećao znajući da sviraš pred ozbiljnim bendovima koji su došli da vas gledaju?
– Od prvog našeg nastupa do eksplozije pojavljivanja prošlo je dva ili tri meseca. U neku ruku to je lakše, jer da smo išli polako ko zna koliko bi sve trajalo. Videli smo to kao vrhunsku priliku koju nikako nismo smeli da propustimo. Odabrali smo najveće hitove. „Spakovali” smo ih i počeli da „prašimo” gde god nas pozovu. Za nepunih pet godina, koliko postojimo, računam i 2020. godinu korone, imali smo više od 200 koncerata u zemlji, regionu, Evropi. Tada, u Tuzli, a i kasnije, pitali su me šta je naša tajna. Tajne nema, osim da živimo za trenutak. Ostavljamo srce i poslednji gram energije na bini. Ne razmišljamo da li ćemo nastupati sutra, za mesec, dva. Najvažniji nam je momenat i da budemo bolji nego na prethodnom koncertu.
Kakav je osećaj voditi bend koji je jedan od najtraženijih u Evropi i da li si razmišljao da će se to ikada desiti?
– Taj status zaslužili smo putujući od mesta do mesta svirajući na raznim scenama, ali i ogromnim binama, dajući uvek i u svakom momentu maksimum sebe. Koliko pratim situaciju, a to činim zaista ozbiljno, mogu da kažem da „Metalika” tribjut bendova ima dosta, ali da smo mi, bez lažne skromnosti, u samom vrhu. U Americi ima nekoliko koji ozbiljno rade, ali je generalno više loših.
Poznato je da su obožavaoci „Metalike” najsuroviji. Kako si se pripremao da budeš „dostojna zamena”?
– To mi je u startu bilo jasno. Morao sam da naučim svaki ton, prelaz. Trudio sam se da svaku reč pravilno izgovorim. Sve smo odradili „školski” da bi zvučalo kao na CD-u i da bismo uopšte smeli da se zovemo „Metalika”. Od toga nisam mogao da pobegnem. Želeo sam da budemo najbolji. U suprotnom, primali bismo najgore kritike. Fanovi bi nas „sahranili”. Oni koji dolaze na naše, ali i koncerte drugih sastava hoće, pre svega, da čuju „Metaliku”. Tribjut znači kopija, ali ne loša, već najbolja i najsličnija originalu.

Da li je to što ličiš na Džejmsa Hetfilda dar ili prokletstvo?
– To je samo adut (smeh). Nikada nisam želeo da budem njegova kopija. Niti mogu. To je apsurdno. Znao sam šta moram od njega da „poskidam”. Gledam da fanovima pružim to što žele. Moje je da se potrudim da izgledam kao on (to je najlakše), da sviram i zvučim, što je dosta teško. On je pevač broj jedan u svetu hevimetala. Mesecima sam vežbao jedan njegov rif i bio uporan do besvesti. Na kraju, uspeo sam da se dopadnem publici i da me ona zavoli.

Zašto je, nakon svega šta ste prošli, trebalo da prođe toliko godina da biste svirali pred zrenjaninskom publikom?
– Osamdeset odsto naših nastupa održava se u inostranstvu, jer u Srbiji, pa i u Zrenjaninu, nema toliko popularnih mesta za svirke kakve mi radimo. Jedina „svetla tačka” u gradu, gde bismo mogli nešto, jeste Klub „Mitraljez”. Potreban nam je prostor, jer mi trčimo po bini, skačemo, izvodimo performanse. Svaki koncert je bio uspešan. Ne pamtim neki da je bio loš. Zrenjaninska publika jeste poznata kao najzahtevnija i jako ju je teško „podići”. Ne znam zašto je to tako. Nastup sa Filharmonijom je bio najteži zadatak. Bili smo i u velikom strahu zbog lošeg vremena i mislili smo da će sve biti otkazano. Nosili smo veliku odgovornost, jer su došli i oni koji ne slušaju „Metaliku”. Trebalo je i njima da se dopadnemo. Dodatan izazov je bio taj što to nije naš solo nastup. Ambijent je drugačiji, publika i morali smo da se prilagodimo.
Kako ocenjuješ saradnju sa Romanom Bugarom i maestrom Mikicom Jeftićem?
– Saradnja je bila odlična. Nisam sreo bolje ljude i veće profesionalce. Mikica Jeftić je imao najteži mogući zadatak, a to je da drži sve konce u rukama. Moram reći da nas je ozbiljno „utegao” (smeh). Nije bilo uopšte lako spojiti „Aba” (ABBA) i „Metalika” bendove sa Filharmonijom, iako oba sastava imaju pesme koje se mogu izvoditi na taj način.

Trebalo je, pre svega, muzičare držati pod kontrolom tako da svi zvuče kao jedan. Mi, „hevimetalci”, nismo navikli da kao orkestar pratimo taktove, već sviramo kako nam se u tom momentu svira i kako osetimo energiju. Tada smo morali da vodimo računa da iza nas ima još 50 ljudi koji nas prate i mi njih. Svetozar Nešić je vrhunski odradio aranžmane, što je bio lavovski posao.

Šta si očekivao od prvog nastupa i „vatrenog krštenja” pred domaćom publikom?
– Očekivao sam da će Zrenjaninci tako reagovati, posebno na nas. Kada sam sišao sa bine više od pola sata su mi prilazili želeći da se slikaju sa mnom, tj. sa Hetfildom. Tražili su i autogram. To je mali ritual, sastavni deo naših nastupa na šta sam navikao. Mnogi koji me poznaju nisu verovali da sam iz Zrenjanina, dok oni koji me znaju iz neke druge priče nisu znali da se bavim muzikom.

Kako gledaš na udruživanje tri velika, lokalna brenda?
– Pet dana nakon „Dana piva” usledio je naš najveći koncert na manifestaciji „Noć muzike” na Tašmajdanu, gde smo doslovno razvalili. Osećali smo se kao u gladijatorskoj areni. Sama pomisao da stignemo na takav događaj je velika stvar za svaki sastav. „Aba” i „Blek Metalika” tribjut i Filharmonija su tri velika zrenjaninska brenda koji, ovako ujedinjeni, mogu da naprave ogromnu stvar. Tu su Roman Bugar, Boško Đelilović Bole i Mikica Jevtić da nas sve „naštimaju”. Svako ima i svoju publiku koja se na ovaj način udružuje. Turneje po Evropi i regionu i izlazak iz lokalnih okvira su nešto što svi priželjkujemo, kako bi što više ljudi videlo koliko kvalitetnih muzičara dolazi iz Zrenjanina.
Ušli smo uveliko u 2022. godinu. Šta je ono što posebno priželjkuješ?
– Mogu da kažem da smo ambiciozni i jedva čekamo da „prašimo”. Sve zavisi od situacije sa pandemijom. Neću da budem skroman, ali velika mi je želja da zajedno sa Filharmonijom napunimo Kristalnu dvoranu i da to bude poklon Zrenjanincima. Verujem da bismo dobili podršku Grada. Za publiku ne sumnjam. Pokazali su da vole „Metaliku”, sa njome i nas, i takav nastup, već sada, za mene ima posebnu težinu i odgovornost. Što se tiče drugih mesta u gradu, koja imaju prostor, ne vidim razlog zašto se ne bismo pojavili.
U planu su nastupi u centralnoj Americi, Brazilu, skandinavskim zemljama. Želja nam je i da uđemo u Nemačku, što je jako teško, jer imaju dva odlična benda. Šanse su nam velike i nećemo odustati. U pregovorima smo i sa gradovima u Rusiji i očekujemo turneju i po istoku.

Miroslava Malbaški
Foto: Fejsbuk strana „Dani piva” i Jovan Njegović Drndak